Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 3680/21 dana 08.10.2021. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 354/20 od 09.10.2020. godine u prvom, drugom i petom stavu izreke, te odbio zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude je blagovremenu posebnu reviziju izjavio tuženi Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijske razloga po odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da dozvoli posebnu revizija tužene, radi ujednačavanja sudske prakse u odlučivanju o tužbenim zahtevima iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova, bivših zaposlenih u privrednim društvima „International CG“ DP Beograd i „Generalehport“ DP Beograd, sada u stečaju, protiv istog tuženog, radi naknade štete zbog nenamirenja potraživanja tužilaca zasnovanih na socijalnom programu sadržanom u programima restrukturiranja navedenih privrednih društava, kao naknadu štete zbog štetnih radnji tuženog. Iz tog razloga je odlučeno kaou prvom stavu izreke ovog rešenja, na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija tužene osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, tužioci su bili u radnom odnosu kod privrednog društva Kompanija „International CG“ DP Beograd u restrukturiranja i Kompaniji „Generalehport“ DP u restrukturiranju, kada su evidentirani kao zaposleni koji se javljaju za ostvarivanje novčane naknade u iznosu od po 200 evra po godini staža, po socijalnom programu koji je sastavni deo programa restrukturiranja navedenih kompanija. Prema tom socijalnom programu pravo na naknadu u visini od 200 evra za svaku godinu staža koju su ostvarili kao državljani Republike Srbije kod navedenih kompanija, zaključno sa 31.12.2007. godine, najviše do iznosa od 20.660.600 evra zaposleni ostvaruju uz saglasnost za isplatu od strane Ministarstva finansija, a nakon dana ispunjenja za imovinske celine Blok XX i Kopaonik. Kao dan ispunjenja za imovinsku celinu Blok XX utvrđen je 25.06.2008. godine, a za imovinsku celinu Kopaonik 29.05.2009. godine. Agencija za privatizaciju je u skladu sa programom restrukturiranja pismeno obavestila Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja 01.06.2009. godine da je nastupio dan ispunjenja za obe imovinske celine, te da bi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finasija za saglasnost za isplatu novčanih naknada zaposlenima u navedenim privrednim društvima, te je Ministarstvo finansija u vezi sa zahtevom dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu naknada iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava predviđenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Utvrđeno je da je u postupku restrukturiranja kod usvajanja socijalnog programa načinjen propust od strane Agecnije za privatizaciju, kao nadležne za sprovođenje postupka restrukturiranja. Propust se sastoji u nejasnoći sadržanoj u programu privatizacije o tome kako će konkretna isplata i iz kojih sredstava biti realizovana, te da li ministarstvo finansija Republike Srbije treba da se saglasi sa isplatom iz republičkih sredstava, ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Tužioci su stekli pravo na novčanu naknadu, te njihov tužbeni zahtev u odnosu na Agenciju za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju Beograd - osnovan, s obzirom da postoji njena odgovornost za obaveze koje su proistekle iz postupka restrukturiranja subjekta privatizacije zbog nepravilnosti sadržanih u programu restrukturiranja u vezi sa isplatom sredstava tužiocima, nastalih propustom Agencije. Utvrđeno je da potraživanje tužilaca nije namireno upravo zbog nepravilnog rada Agencije. Na osnovu takvog utvrđenja je pozivom na odredbe člana 172. Zakona o obligacionim donosima obavezana tužena Agecija za vođenje sporova u postupku privatizacije Beograd, kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju da kao solidarno odgovorna sa kompanijama „International CG“ DP Beograd u stečaju i „Generalehport“ DP Beograd u stečaju tužiocima isplati iznose na ime pripadajuće naknade, sa zakonskim zateznim kamatama.

Revident osnovano ukazuje na, za sada, pogrešnu primenu materijalnog prava kod odlučivanja o tužbenom zahtevu u odnosu na revidenta, od značaja za pravo tužilaca da u sudskom postupku potražuju ispunjenje obaveze, s obzirom na prigovor zastarelosti potraživanja koga je istakao ovaj tuženi, o kome drugostepeni sud nije odlučio. Prvostepeni sud je našao da prigovor zasterelosti nije osnovan, polazeći od pravne prirode osnova tužbenog zahteva, što je naknada štete zbog raspolaganja prvotuženog novčanim sredstvima nastalim od prodaje imovinskih celina privrednih društava u restrukturiranju suprotno Uredbi o načinu i uslovima izmirenja obaveza subjektata privatizacije prema poveriocima, odnosno zbog nepravilnog radu prvotužene, pozivom na odredbu člana 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da na opisani način u nižestepenim odluka prigovor zastarelosti koji je istakao prvotuženi nije ocenjen, niti je u tom pravcu primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova. U reviziji revident ističe da su sredstva prebačena na račun stečajnih dužnika u skladu sa zakonom. Prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu raspravili da li je i kada Agencija za restrukturiranje ili njen pravni sledbenik, ovde prvotuženi, novčana sredstva koja je stekao prodajom imovinskih celina preneo na račun privrednih društava u stečaju, radi isplate zaposlenima na ime naknade iz socijalnog programa. Od tog trenutka, kada prestaju štetne radnje prvotuženog kojima je sprečavao namirenje potraživanja tužilaca, počinje teći zastarni rok iz odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Osim iznetog, nije raspravljeno pitanje visine potraživanja tužilaca na ime naknade štete prema prvotuženom, što zavisi od visine nenamirenog potraživanja naknade po socijalnom programu, prema privrednim društvima kao izvornim nosiocima te obaveze prema tužiocima. Ovo zato što prvotuženi kao odgovoran za štetu koju su trpeli tužioci, odgovara u meri u kojoj je njihovo potraživanje ostalo nenamireno do zaključenja glavne rasprave.

Iz navedenih razloga je Vrhovni kasacioni sud ukinuo prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet u odnosnom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi nakon utvrđenja činjenica od kojih zavisi odluka o visini osnovanog potraživanja tužilaca prema prvotuženom i o prigovoru zastarelosti, odlučio o tužbenim zahtevima, te o troškovima celog postupka, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. i člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić