Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1695/18 od 07.02.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Zaječaru P1 15/16 od 19.01.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično nedozvoljena, a delimično neosnovana.

U delu kojim se pobija pravnosnažna odluka kojom je odlučeno o zaštiti od diskriminacije i naknadi štete, revizija tuženog je dozvoljena na osnovu čalan 403. stav 2. tačka 1. ZPP u vezi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS" br. 22/09). U preostalom delu, kojim se pobija pravnosnažno rešenje sadržano u stavovima četvrtom i petom izreke prvostepene presude, a kojim se prvostepeni sud oglasio stvarno nenadležnim, revizija nije dozvoljena u smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju direktor tuženog je dana 24.08.2016. godine sazvao sastanak na koji je pozvao sedam radnica, među njima i tužilje, pri čemu su sve radnice ispunjavale jedan od propisanih uslova za odlazak u penziju. Na sastanku im je predočena mogućnost odlaska u penziju, kao i to da će tuženi morati, u slučaju da se za tu mogućnost ne opredele, da preduzme određene nepopularne mere u vidu smanjenja plata ili premeštaja na drugo radno mesto. Tužilje nisu podnele zahtev za odlazak u penziju nakon čega im je tuženi ponudio anekse ugovora o radu kojima su raspoređene na druge poslove sa smanjenim koeficijentom za obračun i isplatu zarade. Ovakvi aneksi su ponuđeni, osim tužiljama, i ostalim radnicama koje su ispunjavale jedan od uslova za odlazak u penziju, a nisu podnele zahtev. Drugim radnicima ovakvi aneksi nisu nuđeni. Pre potpisivanja spornog aneksa tužilja AA je 38 godina obavljala poslove ..., sa IV stepenom stručne spreme i koeficijentom za obračun zarade od 1,8075. Nakon potpisivanja spornog aneksa ugovora o radu ista je raspoređena na radno mesto ... sa koeficijentom od 1,5200. Pre potpisivanja spornog aneksa ugovora o radu tužilja BB je obavljala poslove ... sa VII stepenom stručne spreme i koeficijentom za obračun zarade od 3,5540. Nakon potpisivanja spornog aneksa ista je raspoređena na radno mesto ... sa koeficijentom od 2,0292. Tužilje su i nakon potpisivanja spornih aneksa ugovora o radu i dalje obavljale poslove starog radnog mesta, ali sa umanjenom zaradom. U periodu kada je tužiljama dostavljena ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada, nije donet novi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, već je na snazi bio Pravilnik iz 2014. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su tužilje premeštene na drugo radno mesto sa manjom zaradom isključivo zbog njihovog odbijanja da podnesu zahtev za odlazak u starosnu penziju. S`druge strane, kako su tužilje i nakon premeštaja nastavile da obavljaju poslove svog starog radnog mesta ali sa umanjenom zaradom, stavljene su u nejednak položaj u odnosu na zaposlene koji su obavljali iste poslove i primali veću zaradu od njih, što predstavlja diskrimintorsko postupanje tuženog kao poslodavca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je stanovište iskazano u nižestepenim odlukama pravilno, iz sledećih razloga.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Država Srbija se svim tim pravnim aktima obavezala da svakome obezbedi potrebnu zaštitu u slučaju diskriminacije, kako bi pravo na jednakost zaista bilo praktično i delotvorno.

Zakonske definicije pojma diskriminacije sadržane su u mnogim zakonima koje je Republika Srbija poslednjih godina donela u cilju sprečavanja i suzbijanja diskriminacije. Opšta definicija diskriminacije sadržana je u Zakonu o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS" br. 22/09), koji je opšti i osnovni antidiskriminacioni zakon u našoj državi. Tako je u članu 2. tačka 1) ovog zakona propisano da izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etičkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Diskriminacija u oblasti rada je posebno izdvojena i eksplicitno zabranjena u članu 16. ovog zakona, a definisana je kao narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili narušavanje uživanja pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, napredovanja u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zabrana diskriminacije lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, propisana je i članovima 18. do 23. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS" br. 24/05...113/17). Članom 18. ovog zakona propisano je da je zabranjena neposredna ili posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Prema članu 20. istog zakona, diskriminacija je zabranjena po osnovu svih ličnih svojstava koja su nabrojana u članu 18. i to u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla; uslove rada i sva prava iz radnog odnosa; obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje; napredovanje na poslu; otkaz ugovora o radu.

Dakle, pravo čoveka je da ni zbog kojeg svog ličnog svojstva ne bude diskriminisan. Diskriminacija negira pravo pojedinca ili grupe lica na jednakost sa drugim pojedincima ili grupama i to upravo i isključivo zbog njegovog/njihovog ličnog svojstva. Osnovnu i najbitniju, suštinsku karakteristiku diskriminacije predstavlja neopravdano pravljenje razlike zbog kojeg je jedno lice u nepovoljnijem položaju u odnosu na druga lica, a izvor te nejednakosti, odnosno osnov pravljenja razlike mora biti neko stvarno ili pretpostavljeno lično svojstvo. Drugim rečima, da bi nejednak tretman bio diskriminacija, potrebno je da se zasniva na ličnom svojstvu. Lično svojstvo na kojem je diskriminacija zasnovana naziva se "osnov diskriminacije". Liste ličnih svojstava koje su navedene u članu 2. Zakona o zabrani diskriminacije i u članu 18. Zakona o radu su iscrpne, ali nisu zatvorene, čime je omogućeno da se diskriminatorskim ponašanjem okarakteriše i nejednako postupanje zasnovano na nekom ličnom svojsvu koje nije izričito navedeno u Ustavu, zakonima i ratifikovanim konvencijama.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u situaciji kada su tužilje učinile verovatnim diskriminatorsko postupanje tuženog poslodavca, isti nije sa uspehom dokazao da nije bilo diskriminacije tužilja u odnosu na ostale zaposlene zbog njihovog starosnog doba. Naime, u situaciji kada su tužilje ispunjale jedan od zakonom propisanih uslova za odlazak u starosnu penziju, ali su po godinama života još mogle da rade i nisu želele da podnesu zahtev za prestanaka radnog odnosa, ponašanje tuženog koji ih u takvoj situaciji uslovljava i menja uslove rada raspoređujući ih na druga radna mesta sa manjim koeficijentom za obračun i isplatu zarada, pri čemu one faktički i dalje obavljaju poslove starog radnog mesta ali sa umanjenom zaradom, predstavlja neopravdano pravljenje razlike zbog kojeg su tužilje u nepovoljnijem položaju u odnosu na druge zaposlene prema kojima poslodavac nije postupao na opisani način, a izvor te nejednakosti, odnosno osnov pravljenja razlike je starosno doba tužilja.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud smatra da je u konkretnom slučaju izvršena diskriminacija tužilja na radu po godinama starosti, pa su sledom takvog utvrđenja nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su, u smislu člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije, pravnosnažno naložili tuženom izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja (da povuče zahtev upućen tužiljama kojim traži od njih da podnesu zahtev za prekid radnog onosa i odlazak u starosnu penziju), uz obavezu naknade nematerijalne štete u pravično dosuđenim iznosima i objavljivanje pravnosnažne sudske odluke u javnom glasilu Repubilke Srbije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, s obzirom na to da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je u potpunosti cenio, te pravilno i argumentovano obrazložio drugostepeni sud.

Revizija izjavljena protiv pravnosnažnog rešenja kojim se Viši sud u Zaječaru oglasio stvarno nenadležnim u pogledu odlučivanja o delu tužbenog zahteva za poništaj aneksa ugovora o radu i isplati razlika zarada tužiljama, uz ustupanje predmeta u tom delu Osnovnom sudu u Boru kao stvarno i mesno nadležnom sudu, nedozvoljena je iz razloga što se tim rešenjem ne okončava postupak u tom delu zahteva tužbe, a shodno članu 420. stav 1. ZPP revizija se može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda samo ako je tim rešenjem postupak pravnosnažno okončan.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u tom delu odbacio reviziju kao nedozvoljenu, primenom člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP.

Odluka o zahtevu tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom odredbe člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. ZPP. Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji i zato nema pravo na naknadu troškova tog postupka.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić