Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 1695/18 од 07.02.2019. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Вишег суда у Зајечару П1 15/16 од 19.01.2018. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку, а ради уједначавања судске праксе.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог делимично недозвољена, а делимично неоснована.

У делу којим се побија правноснажна одлука којом је одлучено о заштити од дискриминације и накнади штете, ревизија туженог је дозвољена на основу чалан 403. став 2. тачка 1. ЗПП у вези члана 41. став 4. Закона о забрани дискриминације ("Службени гласник РС" бр. 22/09). У преосталом делу, којим се побија правноснажно решење садржано у ставовима четвртом и петом изреке првостепене пресуде, а којим се првостепени суд огласио стварно ненадлежним, ревизија није дозвољена у смислу одредбе члана 420. став 1. ЗПП.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге битне повреде поступка због којих се ревизија може изјавити у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању директор туженог је дана 24.08.2016. године сазвао састанак на који је позвао седам радница, међу њима и тужиље, при чему су све раднице испуњавале један од прописаних услова за одлазак у пензију. На састанку им је предочена могућност одласка у пензију, као и то да ће тужени морати, у случају да се за ту могућност не определе, да предузме одређене непопуларне мере у виду смањења плата или премештаја на друго радно место. Тужиље нису поднеле захтев за одлазак у пензију након чега им је тужени понудио анексе уговора о раду којима су распоређене на друге послове са смањеним коефицијентом за обрачун и исплату зараде. Овакви анекси су понуђени, осим тужиљама, и осталим радницама које су испуњавале један од услова за одлазак у пензију, а нису поднеле захтев. Другим радницима овакви анекси нису нуђени. Пре потписивања спорног анекса тужиља АА је 38 година обављала послове ..., са IV степеном стручне спреме и коефицијентом за обрачун зараде од 1,8075. Након потписивања спорног анекса уговора о раду иста је распоређена на радно место ... са коефицијентом од 1,5200. Пре потписивања спорног анекса уговора о раду тужиља ББ је обављала послове ... са VII степеном стручне спреме и коефицијентом за обрачун зараде од 3,5540. Након потписивања спорног анекса иста је распоређена на радно место ... са коефицијентом од 2,0292. Тужиље су и након потписивања спорних анекса уговора о раду и даље обављале послове старог радног места, али са умањеном зарадом. У периоду када је тужиљама достављена понуда за измену уговорених услова рада, није донет нови Правилник о организацији и систематизацији послова код туженог, већ је на снази био Правилник из 2014. године.

На основу овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су закључили да су тужиље премештене на друго радно место са мањом зарадом искључиво због њиховог одбијања да поднесу захтев за одлазак у старосну пензију. С`друге стране, како су тужиље и након премештаја наставиле да обављају послове свог старог радног места али са умањеном зарадом, стављене су у неједнак положај у односу на запослене који су обављали исте послове и примали већу зараду од њих, што представља дискриминторско поступање туженог као послодавца.

Врховни касациони суд налази да је становиште исказано у нижестепеним одлукама правилно, из следећих разлога.

Oдредбама члана 21. Устава РС утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Забрана дискриминације зајемчена је и међународним правним изворима – Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (члан 14.) и Додатним протоколом број 12 уз Европску конвенцију, као и Међународним пактом о грађанским и политичким правима (члан 26.). Држава Србија се свим тим правним актима обавезала да свакоме обезбеди потребну заштиту у случају дискриминације, како би право на једнакост заиста било практично и делотворно.

Законске дефиниције појма дискриминације садржане су у многим законима које је Република Србија последњих година донела у циљу спречавања и сузбијања дискриминације. Општа дефиниција дискриминације садржана је у Закону о забрани дискриминације ("Службени гласник РС" бр. 22/09), који је општи и основни антидискриминациони закон у нашој држави. Тако је у члану 2. тачка 1) овог закона прописано да изрази "дискриминација" и "дискриминаторско поступање" означавју свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етичком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама, и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Дискриминација у области рада је посебно издвојена и експлицитно забрањена у члану 16. овог закона, а дефинисана је као нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или нарушавање уживања под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, напредовања у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Забрана дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, прописана је и члановима 18. до 23. Закона о раду ("Службени гласник РС" бр. 24/05...113/17). Чланом 18. овог закона прописано је да је забрањена непосредна или посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Према члану 20. истог закона, дискриминација је забрањена по основу свих личних својстава која су набројана у члану 18. и то у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла; услове рада и сва права из радног односа; образовање, оспособљавање и усавршавање; напредовање на послу; отказ уговора о раду.

Дакле, право човека је да ни због којег свог личног својства не буде дискриминисан. Дискриминација негира право појединца или групе лица на једнакост са другим појединцима или групама и то управо и искључиво због његовог/њиховог личног својства. Основну и најбитнију, суштинску карактеристику дискриминације представља неоправдано прављење разлике због којег је једно лице у неповољнијем положају у односу на друга лица, а извор те неједнакости, односно основ прављења разлике мора бити неко стварно или претпостављено лично својство. Другим речима, да би неједнак третман био дискриминација, потребно је да се заснива на личном својству. Лично својство на којем је дискриминација заснована назива се "основ дискриминације". Листе личних својстава које су наведене у члану 2. Закона о забрани дискриминације и у члану 18. Закона о раду су исцрпне, али нису затворене, чиме је омогућено да се дискриминаторским понашањем окарактерише и неједнако поступање засновано на неком личном својсву које није изричито наведено у Уставу, законима и ратификованим конвенцијама.

У конкретном случају, по оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови закључили да у ситуацији када су тужиље учиниле вероватним дискриминаторско поступање туженог послодавца, исти није са успехом доказао да није било дискриминације тужиља у односу на остале запослене због њиховог старосног доба. Наиме, у ситуацији када су тужиље испуњале један од законом прописаних услова за одлазак у старосну пензију, али су по годинама живота још могле да раде и нису желеле да поднесу захтев за престанака радног односа, понашање туженог који их у таквој ситуацији условљава и мења услове рада распоређујући их на друга радна места са мањим коефицијентом за обрачун и исплату зарада, при чему оне фактички и даље обављају послове старог радног места али са умањеном зарадом, представља неоправдано прављење разлике због којег су тужиље у неповољнијем положају у односу на друге запослене према којима послодавац није поступао на описани начин, а извор те неједнакости, односно основ прављења разлике је старосно доба тужиља.

Са изнетих разлога, Врховни касациони суд сматра да је у конкретном случају извршена дискриминација тужиља на раду по годинама старости, па су следом таквог утврђења нижестепени судови правилно одлучили када су, у смислу члана 43. Закона о забрани дискриминације, правноснажно наложили туженом извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања (да повуче захтев упућен тужиљама којим тражи од њих да поднесу захтев за прекид радног оноса и одлазак у старосну пензију), уз обавезу накнаде нематеријалне штете у правично досуђеним износима и објављивање правноснажне судске одлуке у јавном гласилу Репубилке Србије.

Из наведених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке, без детаљног образлагања ревизијске одлуке у смислу става 2. истог члана, с обзиром на то да се у ревизији понављају жалбени наводи које је у потпуности ценио, те правилно и аргументовано образложио другостепени суд.

Ревизија изјављена против правноснажног решења којим се Виши суд у Зајечару огласио стварно ненадлежним у погледу одлучивања о делу тужбеног захтева за поништај анекса уговора о раду и исплати разлика зарада тужиљама, уз уступање предмета у том делу Основном суду у Бору као стварно и месно надлежном суду, недозвољена је из разлога што се тим решењем не окончава поступак у том делу захтева тужбе, а сходно члану 420. став 1. ЗПП ревизија се може изјавити и против решења другостепеног суда само ако је тим решењем поступак правноснажно окончан.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је у том делу одбацио ревизију као недозвољену, применом члана 413. у вези члана 420. став 6. ЗПП.

Одлука о захтеву туженог за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом одредбе члана 165. став 1. у вези са чланом 153. ЗПП. Тужени није успео у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић