Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i ustanovio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrđeno nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, tužilja je na osnovu ugovora o radu broj 02-49 od 03.03.2010. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu ... radnika sa nepunim radnim vremenom u trajanju od 20 časova sedmično. Aneksom ugovora o radu broj 02-557 od 15.11.2011. godine utvrđeno je puno radno vreme u trajanju od 8 časova dnevno, to jest 40 časova nedeljno. Aneksom ugovora o radu broj 02-389 od 14.10.2013. godine utvrđeno je nepuno radno vreme u trajanju od 4 časa dnevno, to jest 20 časova nedeljno.

Rešenjem Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu broj 60-32/13 od 03.10.2013. godine data je saglasnost na obim delatnosti i broj radnika za izvršenje, priznata je specifičnost u poslovanju tuženog u radnoj 2013/2014. godini i broj zaposlenih od 72,442.

Prema stanovištu prvostepenog suda zaposlenom koji je zasnovao radni odnos na neodrđeno vreme sa punim radnim vremenom može se ponuditi da radi nepuno radno vreme jedino u situaciji kada je došlo do prestanka potrebe za radom zaposlenog zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, što ovde nije slučaj, zbog čega je aneks ugovora o radu od 14.10.2013. godine ništav.

Prema stanovištu drugostepenog suda aneks ugovora o radu od 14.10.2013. godine nije ništav jer je pravilnicima o sistematizaciji radnih mesta kod tužene za radno mesto tužilje uvek bilo predviđeno nepuno radno vreme, pa predmetnim aneksom tužilji nisu utvrđeni nepovoljniji uslovi rada, niti su joj data manja prava od utvrđenih zakonom i opštim aktom.

Osnovano se revizijom ističe da je pobijanom drugostepenom presudom tužbeni zahtev odbijen na osnovu pogrešne primene materijalnog prava. Prema odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05...32/13) poslodavac ima mogućnost da zaposlenom koji je zasnovao radni odnos sa punim radnim vremenom ponudi rad sa nepunim radnim vremenom jedino kao meru zapošljavanja viška zaposlenih zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena (član 155. stav 1. tačka 5). Kod tužene nije sproveden postupak za rešavanje viška zaposlenih zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, pa nije bilo zakonskog osnova da se tužilji ponudi nepuno radno vreme. Nije od uticaja činjenica da je tužilja prvobitno zasnovala radni odnos sa nepunim radnim vremenom na osnovu ugovora o radu od 03.03.2010. godine, a tek aneksom ugovora o radu od 15.11.2011. godine radni odnos sa punim radnim vremenom, pošto zakonskim odredbama nisu predviđene razlike u pravima i obavezama iz radnog odnosa sa punim radnim vremenom u zavisnosti od toga da li je zasnovan na osnovu ugovora o radu ili na osnovu aneksa ugovora o radu. Rešenje Sekretarijata za obrazovanje i dečiju zaštitu od 03.10.2013. godine ne može biti pravni osnov za zasnivanje radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom sa tužiljom u situaciji kada je prethodno već bio zasnovan radni odnos sa punim radnim vremenom, bez obzira na to što je prema tom rešenju na radnom mestu na kojem je tužilja radila bilo više izvršilaca od predviđenog broja za 2013/14. godinu i bez obzira na to što tužena nije bila obavezna da donese program rešavanja viška zaposlenih prema članu 153. Zakona o radu. Nepostojanje zakonske obaveze donošenja programa rešavanja viška zaposlenih zbog toga što je za 2013/14. godinu bio manji broj zaposlenih kao višak od broja propisanih zakonskim odredbama, ne daje mogućnost tuženoj, kao poslodavcu, da aneksira ugovor o radu tužilje zasnivanjem radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom mimo zakonskih okvira. U takvoj pravnoj situaciji tužena nije imala zakonsku mogućnost da prosto aneksira tužiljin ugovor o radu zasnivanjem radnog odnosa sa nepunim radnim vremenom, već je morala da primeni kriterijume i merila na osnovu kojih bi se prvenstveno utvrdilo ko je od zaposlenih na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom višak. Pored navedenog, tužena je bila dužna da u skladu sa članom 172. stavom 1. ZOR obrazloži razloge za ponuđeni aneks ugovora o radu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, što aneks ugovora o radu od 14.10.2013. godine ne sadrži zbog čega je, takođe, suprotan navedenoj imperativnoj zakonskoj odredbi. Shodno iznetom, na osnovu članova 103. ZOO i 9. stava 2. ZOR, pobijana drugostepena presuda je preinačena tako što je po žalbi tužene potvrđena prvostepena presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev.

Prvostepenom presudom je o troškovima postupka odlučeno na osnovu pravilne primene odredaba članova 153. stava 1. i 154. ZPP, kao i odredaba Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Primenom člana 165. stava 2. i 154. ZPP tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara koji se odnosi na zastupanje punomoćnika na ročištu od 07.05.2018. godine. Tužilji nije dosuđena naknada troškova za podnesak od 23.04.2018. godine jer nije bio potreban za ovu parnicu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stava 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić