Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...18/20) и установио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању које је утврђено након отварања расправе пред другостепеним судом, тужиља је на основу уговора о раду број 02-49 од 03.03.2010. године засновала радни однос на неодређено време на радном месту ... радника са непуним радним временом у трајању од 20 часова седмично. Анексом уговора о раду број 02-557 од 15.11.2011. године утврђено је пуно радно време у трајању од 8 часова дневно, то јест 40 часова недељно. Анексом уговора о раду број 02-389 од 14.10.2013. године утврђено је непуно радно време у трајању од 4 часа дневно, то јест 20 часова недељно.

Решењем Секретаријата за образовање и дечију заштиту број 60-32/13 од 03.10.2013. године дата је сагласност на обим делатности и број радника за извршење, призната је специфичност у пословању туженог у радној 2013/2014. години и број запослених од 72,442.

Према становишту првостепеног суда запосленом који је засновао радни однос на неодрђено време са пуним радним временом може се понудити да ради непуно радно време једино у ситуацији када је дошло до престанка потребе за радом запосленог због технолошких, економских или организационих промена, што овде није случај, због чега је анекс уговора о раду од 14.10.2013. године ништав.

Према становишту другостепеног суда анекс уговора о раду од 14.10.2013. године није ништав јер је правилницима о систематизацији радних места код тужене за радно место тужиље увек било предвиђено непуно радно време, па предметним анексом тужиљи нису утврђени неповољнији услови рада, нити су јој дата мања права од утврђених законом и општим актом.

Основано се ревизијом истиче да је побијаном другостепеном пресудом тужбени захтев одбијен на основу погрешне примене материјалног права. Према одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05...32/13) послодавац има могућност да запосленом који је засновао радни однос са пуним радним временом понуди рад са непуним радним временом једино као меру запошљавања вишка запослених због технолошких, економских или организационих промена (члан 155. став 1. тачка 5). Код тужене није спроведен поступак за решавање вишка запослених због технолошких, економских или организационих промена, па није било законског основа да се тужиљи понуди непуно радно време. Није од утицаја чињеница да је тужиља првобитно засновала радни однос са непуним радним временом на основу уговора о раду од 03.03.2010. године, а тек анексом уговора о раду од 15.11.2011. године радни однос са пуним радним временом, пошто законским одредбама нису предвиђене разлике у правима и обавезама из радног односа са пуним радним временом у зависности од тога да ли је заснован на основу уговора о раду или на основу анекса уговора о раду. Решење Секретаријата за образовање и дечију заштиту од 03.10.2013. године не може бити правни основ за заснивање радног односа са непуним радним временом са тужиљом у ситуацији када је претходно већ био заснован радни однос са пуним радним временом, без обзира на то што је према том решењу на радном месту на којем је тужиља радила било више извршилаца од предвиђеног броја за 2013/14. годину и без обзира на то што тужена није била обавезна да донесе програм решавања вишка запослених према члану 153. Закона о раду. Непостојање законске обавезе доношења програма решавања вишка запослених због тога што је за 2013/14. годину био мањи број запослених као вишак од броја прописаних законским одредбама, не даје могућност туженој, као послодавцу, да анексира уговор о раду тужиље заснивањем радног односа са непуним радним временом мимо законских оквира. У таквој правној ситуацији тужена није имала законску могућност да просто анексира тужиљин уговор о раду заснивањем радног односа са непуним радним временом, већ је морала да примени критеријуме и мерила на основу којих би се првенствено утврдило ко је од запослених на неодређено време са пуним радним временом вишак. Поред наведеног, тужена је била дужна да у складу са чланом 172. ставом 1. ЗОР образложи разлоге за понуђени анекс уговора о раду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди и правне последице које могу да настану одбијањем понуде, што анекс уговора о раду од 14.10.2013. године не садржи због чега је, такође, супротан наведеној императивној законској одредби. Сходно изнетом, на основу чланова 103. ЗОО и 9. става 2. ЗОР, побијана другостепена пресуда је преиначена тако што је по жалби тужене потврђена првостепена пресуда којом је усвојен тужбени захтев.

Првостепеном пресудом је о трошковима поступка одлучено на основу правилне примене одредаба чланова 153. става 1. и 154. ЗПП, као и одредаба Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

Применом члана 165. става 2. и 154. ЗПП тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове жалбеног поступка у износу од 18.000,00 динара који се односи на заступање пуномоћника на рочишту од 07.05.2018. године. Тужиљи није досуђена накнада трошкова за поднесак од 23.04.2018. године јер није био потребан за ову парницу.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 416. става 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић