Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je na osnovu ugovora o radu od 01.10.2016. godine, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i obavljala je poslove „...“. Tužilja je 27.03.2018. godine, potpisala Sporazum o prestanku radnog odnosa u kancelariji BB, zaposlene na poslovima stručnog saradnika za pravne poslove i u njenom prisustvu. Prilikom potpisivanja sporazuma tužilji je BB objasnila šta podrazumeva potpisivanje sporazuma, ali tužilja nije potpisala obaveštenje o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Sporazum tada nije bio potpisan od strane zakonskog zastupnika tuženog, pa je tužilji rečeno da po sporazum dođe kasnije istog dana. Utvrđeno je da je tužilja nakon što je direktor potpisao predmetni sporazum 27.03.2018. godine, rekla da se predomislila i da ne želi da raskine radni odnos, pa su joj obaveštenje i sporazum poslati poštom. Iz sadržine Sporazuma o prestanku radnog odnosa utvrđeno je da je postignuta saglasnost da tužilji prestaje radni odnos sa 27.03.2018. godine, da će joj sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je ostvarila do dana prestanka radnog odnosa biti isplaćena najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa te je konstatovano i da je tuženi pisanim putem obavestio tužilju o ostvarivanju prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti u skladu sa članom 177. stav 2. ZOR.

Tužilji je tuženi isplatio naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor u trajanju od 10 dana. Predmet tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari je utvrđenje ništavosti zaključenog sporazuma, a kao razlog se navodi da tužilja nije izrazila stvarnu volju i saglasnost za prestanak radnog odnosa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Sporazum o prestanku radnog odnosa od 27.03.2018. godine, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad.

Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa iz člana 175. tačka 3) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volje ugovornih strana.

Odredbom člana 177. Zakona o radu u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana zakona predviđeno je da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radno-pravno dejstvo, on mora da bude rezultat slobodno izražene volje.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu cenili pravnu prirodu Sporazuma o prestanku radnog odnosa. Naime, pisani sporazum poslodavca i zaposlenog po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja dvostrano-obavezni ugovor koji mora biti sastavljen u pismenoj formi i potpisan od strane ugovarača, a zaključuje se dobrovoljno tj. saglasnošću volja poslodavca i zaposlenog, i predstavlja izraz njihove slobodne volje, što pravilno cene nižestepeni sudovi. Zakon o radu ne propisuje obavezni sadržaj ovog Sporazuma, niti iz kojih razloga se može zaključiti, važno je da između ugovornih strana dođe do saglasnosti volja, a inicijativu za zaključenje ovog Sporazuma mogu dati i poslodavac i zaposleni, s tim što pre njegovog potpisivanja, poslodavac mora zaposlenog pisanim putem obavestiti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Sporazum pretpostavlja da su se ugovarači složili u svojim interesima i o tome usaglasili. Izuzetno, ovaj Sporazum, može se osporavati zbog mana volje (pretnje, prinude, prevare i bitne zablude), i iz tih razloga tražiti da se poništi. Međutim, to moraju biti ozbiljni nedostaci (tj. mane volje) i nesumnjivo dokazani, a tužilja takve navode nije isticala u ovoj parnici.

Nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da su stranke, potpisivanjem predmetnog sporazuma, iskazale saglasnost volja u pogledu prestanka radnog odnosa tužilje, u situaciji kada je utvrđeno da tužilja prilikom zaključivanja ugovora o radu sa poslodavcem nije potpisala i sporazum o prestanku radnog odnosa bez datuma, što ukazuje da se ne radi o blanko potpisanom sporazumu o prestanku radnog odnosa koji je tuženi kasnije aktivirao, pa su bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužilje u smislu člana 177. stav 1. ZOR.

Suprotno navodima revizije u konkretnom slučaju je utvrđeno da je, poslodavac pre potpisivanja Sporazuma iz člana 177 ZOR, zaposlenu, ovde tužilju, usmenim putem obavestio o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, a što je konstatovano i odredbama sporazuma koji je zaključen između parničnih stranaka, uz naknadno dostavljanje pismenog obaveštenja o pravima koja po osnovu nezaposlenosti može da ostvari po prestanku radnog odnosa, čime je ispoštovana i odredba člana 177. stav 2. istog zakona. Tužilja je potpisala sporazum o prestanku radnog odnosa u kome je konstatovano da je tuženi obavestio tužilju o ostvarivanju prava iz osiguranja za slučaj nezaposlenosti u skladu sa članom 177. stav 2. ZOR. Ovakva konstatacija u kontekstu činjenice da je tužilja nakon što je direktor potpisao predmetni sporazum 27.03.2018. godine, rekla da se predomislila i da ne želi da raskine radni odnos, pa su joj pisano obaveštenje i sporazum poslati poštom, ne ukazuje na ništavost predmetnog sporazuma.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je pobijani sporazum zaključen u svemu prema odredbama člana 177. Zakona o radu, da je tužilja upozorena i na posledice sporazumnog prestanka radnog odnosa, pa je neosnovan i njen zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Zbog toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostale navode u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom na to da se revizija, primenom čl. 407. stav 2. ZPP, iz ovih razloga ne može izjaviti.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić