Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је на основу уговора о раду од 01.10.2016. године, засновала радни однос на неодређено време код туженог и обављала је послове „...“. Тужиља је 27.03.2018. године, потписала Споразум о престанку радног односа у канцеларији ББ, запослене на пословима стручног сарадника за правне послове и у њеном присуству. Приликом потписивања споразума тужиљи је ББ објаснила шта подразумева потписивање споразума, али тужиља није потписала обавештење о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Споразум тада није био потписан од стране законског заступника туженог, па је тужиљи речено да по споразум дође касније истог дана. Утврђено је да је тужиља након што је директор потписао предметни споразум 27.03.2018. године, рекла да се предомислила и да не жели да раскине радни однос, па су јој обавештење и споразум послати поштом. Из садржине Споразума о престанку радног односа утврђено је да је постигнута сагласност да тужиљи престаје радни однос са 27.03.2018. године, да ће јој све неисплаћене зараде, накнаде зарада и друга примања која је остварила до дана престанка радног односа бити исплаћена најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа те је констатовано и да је тужени писаним путем обавестио тужиљу о остваривању права из осигурања за случај незапослености у складу са чланом 177. став 2. ЗОР.

Тужиљи је тужени исплатио накнаду за неискоришћени годишњи одмор у трајању од 10 дана. Предмет тужбеног захтева у овој правној ствари је утврђење ништавости закљученог споразума, а као разлог се наводи да тужиља није изразила стварну вољу и сагласност за престанак радног односа.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је ништав и да не производи правно дејство Споразум о престанку радног односа од 27.03.2018. године, као и захтев да се тужени обавеже да тужиљу врати на рад.

Наиме, један од разлога за престанак радног односа из члана 175. тачка 3) Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 75/14) је и споразум између запосленог и послодавца који сагласно члану 177. истог закона мора изражавати сагласност воље уговорних страна.

Одредбом члана 177. Закона о раду у ставу 1. прописано је да радни однос може да престане на основу писаног споразума послодавца и запосленог. Ставом 2. наведеног члана закона предвиђено је да пре потписивања споразума, послодавац је дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Према цитираној одредби закона, основ за престанак радног односа је споразум који закључују послодавац и запослени. Сматра се да је споразум закључен када послодавац и запослени постигну сагласност како о престанку радног односа, тако и у погледу осталих питања која су од значаја за престанак радног односа (дан прекида рада, исплата неисплаћених зарада и других примања по основу рада, права у погледу неискоришћеног годишњег одмора и др). Да би споразумни престанак радног односа производио радно-правно дејство, он мора да буде резултат слободно изражене воље.

Неосновано се наводима ревизије указује да нижестепени судови у конкретном случају нису ценили правну природу Споразума о престанку радног односа. Наиме, писани споразум послодавца и запосленог по својој правној природи, представља двострано-обавезни уговор који мора бити састављен у писменој форми и потписан од стране уговарача, а закључује се добровољно тј. сагласношћу воља послодавца и запосленог, и представља израз њихове слободне воље, што правилно цене нижестепени судови. Закон о раду не прописује обавезни садржај овог Споразума, нити из којих разлога се може закључити, важно је да између уговорних страна дође до сагласности воља, а иницијативу за закључење овог Споразума могу дати и послодавац и запослени, с тим што пре његовог потписивања, послодавац мора запосленог писаним путем обавестити о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености. Споразум претпоставља да су се уговарачи сложили у својим интересима и о томе усагласили. Изузетно, овај Споразум, може се оспоравати због мана воље (претње, принуде, преваре и битне заблуде), и из тих разлога тражити да се поништи. Међутим, то морају бити озбиљни недостаци (тј. мане воље) и несумњиво доказани, а тужиља такве наводе није истицала у овој парници.

Нижестепени судови су извели правилан закључак да су странке, потписивањем предметног споразума, исказале сагласност воља у погледу престанка радног односа тужиље, у ситуацији када је утврђено да тужиља приликом закључивања уговора о раду са послодавцем није потписала и споразум о престанку радног односа без датума, што указује да се не ради о бланко потписаном споразуму о престанку радног односа који је тужени касније активирао, па су били испуњени услови за престанак радног односа тужиље у смислу члана 177. став 1. ЗОР.

Супротно наводима ревизије у конкретном случају је утврђено да је, послодавац пре потписивања Споразума из члана 177 ЗОР, запослену, овде тужиљу, усменим путем обавестио о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености, а што је констатовано и одредбама споразума који је закључен између парничних странака, уз накнадно достављање писменог обавештења о правима која по основу незапослености може да оствари по престанку радног односа, чиме је испоштована и одредба члана 177. став 2. истог закона. Тужиља је потписала споразум о престанку радног односа у коме је констатовано да је тужени обавестио тужиљу о остваривању права из осигурања за случај незапослености у складу са чланом 177. став 2. ЗОР. Оваква констатација у контексту чињенице да је тужиља након што је директор потписао предметни споразум 27.03.2018. године, рекла да се предомислила и да не жели да раскине радни однос, па су јој писано обавештење и споразум послати поштом, не указује на ништавост предметног споразума.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да је правилан закључак судова да је побијани споразум закључен у свему према одредбама члана 177. Закона о раду, да је тужиља упозорена и на последице споразумног престанка радног односа, па је неоснован и њен захтев за реинтеграцију у смислу члана 191. став 1. Закона о раду.

Због тога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Остале наводе у ревизији којима се оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, Врховни касациони суд није ценио, с обзиром на то да се ревизија, применом чл. 407. став 2. ЗПП, из ових разлога не може изјавити.

На основу члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић