Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu Ugovora o radu od 14.04.2009. godine na poslovima „...“ u Direkciji za ... - Sektor za ... . Dana 06.02.2013. godine tužilja je zaključila aneks ugovora o radu sa tuženim kojim je premeštena na poslove „...“ u Odeljenju za ... – Služba za ... . Navedeni aneks tužilja nije poništavala. Rešenjem od 17.05.2013. godine tužilji je otkazan ugovor sa pratećim aneksima, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih promena kod tuženog uz isplatu otpremnine. Donošenju osporenog rešenja prethodio je postupak utvrđivanja viška zaposlenih pokrenut Odlukom generalnog direktora od 20.03.2013. godine. U cilju sprovođenja organizacionih promena usvojen je Program rešavanja viška zaposlenih 24.04.2013. godine i došlo je do izmene Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova od 14.05.2013. godine, tako što je ukinuta Služba za ... . Sa navedenom izmenom i dopunom Pravilnika kod tuženog ukinuti su poslovi: „...“ koje je obavljala tužilja. Kako se na tužilju kao zaposlenu kod tuženog nije mogla primeniti nijedna od mera za zapošljavanje predviđena odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, to je u skladu sa Programom rešavanja viška zaposlenih, usled navedenih organizacionih promena kod poslodavca prestala potrebe za radom tužilje i otkazan joj je ugovor o radu u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su poništili kao nezakonito rešenje o otkazu, smatrajući da je tužbeni zahtev osnovan, jer je tužilji otkazan ugovor o radu bez zakonskih razloga, kao i da u proceduri koja je prethodila donošenju osporenog rešenja postoje formalno pravni nedostaci koje isto čine nepravilnim, s obzirom da novelirani Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova (kojim je ukinuto radno mesto tužilje) nije stupio na pravnu snagu pre donošenja pobijanog rešenja.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijana odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...32/13), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled organizacionih promena, primenom citirane zakonske odredbe, u postupku koji je sproveden u skladu sa odredbama člana 153. – 160. Zakona o radu. Odlukama organa tuženog i Programom rešavanja viška zaposlenih koji je donet u skladu sa zakonom, utvrđeno je da je tužilja višak zaposlenih, jer su njeni poslovi ukinuti, odnosno ukinuta je Služba u kojoj su se organizaciono nalazili poslovi za koji je tužilja imala zaključen aneks ugovora o radu. Ukidanjem poslova prestala je i potreba za radom tužilje, što je otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, te je osporeno rešenje o otkazu zakonito.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu nastupile promene predviđene članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer u vreme donošenja osporenog rešenja izmenjen Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova još uvek nije stupio na pravnu snagu. Međutim, ovaj sud ukazuje na odredbe člana 155. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, kojima je propisano da program sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih u kojima se navodi promena (tehnološka, ekonomska, organizaciona) koja je dovela do prestanka potrebe za radom zaposlenih, što znači da je ta promena konstituisana programom, a ne aktom o sistematizaciji poslova. Znači otkaz ugovora o radu tužilji nije dat zbog izmena Pravilnika, niti je Pravilnik bio osnov za donošenje rešenja o otkazu, već je rešenje o otkazu doneto u postupku realizacije Programa rešavanja viška zaposlenih od 24.04.2013. godine, nakon postupka koji je sproveden u skladu sa Programom, odnosno u skladu sa odredbama čl. 153-160. Zakona o radu, a u realizaciji Odluke tuženog od 20.03.2013. godine.

Takođe, pogrešan je zaključak sudova da je bez uticaja na zakonitost pobijanog rešenja to što tužilja nije osporavala Aneks ugovora o radu od 06.02.2013. godine, kojim je premeštena na radno mesto koje je kasnije ukinuto i sa kog joj je prestao radni odnos, jer zakonitost aneksa ugovora o radu zaključenim sa tuženim, jeste prethodno pitanje za odluku u parnici o zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu. U konkretnom slučaju tužilja nije vodila postupak za utvrđenje nezakonitosti tog aneksa, niti je takav zahtev istakla u ovom postupku.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković