Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, ревизију је благовремено изјавио тужени због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23), Врховни суд је нашао да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог на неодређено време на основу Уговора о раду од 14.04.2009. године на пословима „...“ у Дирекцији за ... - Сектор за ... . Дана 06.02.2013. године тужиља је закључила анекс уговора о раду са туженим којим је премештена на послове „...“ у Одељењу за ... – Служба за ... . Наведени анекс тужиља није поништавала. Решењем од 17.05.2013. године тужиљи је отказан уговор са пратећим анексима, због престанка потребе за њеним радом, услед организационих промена код туженог уз исплату отпремнине. Доношењу оспореног решења претходио је поступак утврђивања вишка запослених покренут Одлуком генералног директора од 20.03.2013. године. У циљу спровођења организационих промена усвојен је Програм решавања вишка запослених 24.04.2013. године и дошло је до измене Правилника о организацији и систематизацији послова од 14.05.2013. године, тако што је укинута Служба за ... . Са наведеном изменом и допуном Правилника код туженог укинути су послови: „...“ које је обављала тужиља. Како се на тужиљу као запослену код туженог није могла применити ниједна од мера за запошљавање предвиђена одредбом члана 155. став 1. тачка 5. Закона о раду, то је у складу са Програмом решавања вишка запослених, услед наведених организационих промена код послодавца престала потребе за радом тужиље и отказан јој је уговор о раду у складу са чланом 179. став 1. тачка 9. Закона о раду.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су поништили као незаконито решење о отказу, сматрајући да је тужбени захтев основан, јер је тужиљи отказан уговор о раду без законских разлога, као и да у процедури која је претходила доношењу оспореног решења постоје формално правни недостаци које исто чине неправилним, с обзиром да новелирани Правилник о организацији и систематизацији послова (којим је укинуто радно место тужиље) није ступио на правну снагу пре доношења побијаног решења.

Врховни суд налази да се ревизијом основано указује да је побијана одлука заснована на погрешној примени материјалног права.

Према одредби члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...32/13), послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Тужиљи је отказан уговор о раду због престанка потребе за њеним радом услед организационих промена, применом цитиране законске одредбе, у поступку који је спроведен у складу са одредбама члана 153. – 160. Закона о раду. Одлукама органа туженог и Програмом решавања вишка запослених који је донет у складу са законом, утврђено је да је тужиља вишак запослених, јер су њени послови укинути, односно укинута је Служба у којој су се организационо налазили послови за који је тужиља имала закључен анекс уговора о раду. Укидањем послова престала је и потреба за радом тужиље, што је отказни разлог из члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, те је оспорено решење о отказу законито.

Основано се ревизијом туженог указује да је погрешан закључак нижестепених судова да у конкретном случају нису наступиле промене предвиђене чланом 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, јер у време доношења оспореног решења измењен Правилник о организацији и систематизацији послова још увек није ступио на правну снагу. Међутим, овај суд указује на одредбе члана 155. став 1. тачка 1. Закона о раду, којима је прописано да програм садржи разлоге престанка потребе за радом запослених у којима се наводи промена (технолошка, економска, организациона) која је довела до престанка потребе за радом запослених, што значи да је та промена конституисана програмом, а не актом о систематизацији послова. Значи отказ уговора о раду тужиљи није дат због измена Правилника, нити је Правилник био основ за доношење решења о отказу, већ је решење о отказу донето у поступку реализације Програма решавања вишка запослених од 24.04.2013. године, након поступка који је спроведен у складу са Програмом, односно у складу са одредбама чл. 153-160. Закона о раду, а у реализацији Одлуке туженог од 20.03.2013. године.

Такође, погрешан је закључак судова да је без утицаја на законитост побијаног решења то што тужиља није оспоравала Анекс уговора о раду од 06.02.2013. године, којим је премештена на радно место које је касније укинуто и са ког јој је престао радни однос, јер законитост анекса уговора о раду закљученим са туженим, јесте претходно питање за одлуку у парници о законитости решења о отказу уговора о раду. У конкретном случају тужиља није водила поступак за утврђење незаконитости тог анекса, нити је такав захтев истакла у овом поступку.

Из наведених разлога, применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић