Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1953/19 od 18.02.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena u usvajajućem delu presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1121/17 od 14.03.2019. godine i odbijen zahtev tužioca: za isplatu uvećane zarade za rad u akcidentnim situacijama u iznosu od 6.294,48 dinara sa zateznom kamatom od dana 15.09.2018. godine do isplate i obračunate zatezne kamate od 14.09.2018. godine u iznosu od 1.761,02 dinara i za isplatu uvećane zarade za rad u smenama preko iznosa od 22.681,07 dinara sa zateznom kamatom od 15.09.2018. godine do isplate, i obračunate zatezne kamate do 14.09.2018. godine preko iznosa od 10.635,94 dinara i za naknadu troškova postupka preko iznosa od 33.300,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tužioca i žalba tuženog u preostalom delu su odbijene a prvostepena presuda potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.199,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud o reviziji tužioca nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 49/13-Us, 74/13-Us, 55/14 i 87/18, u daljem tekstu ZPP) i utvrdio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... u ... U spornom periodu od aprila 2014. godine do aprila 2017. godine tužilac je 30% do 50% vremena provodio na terenu, a 60% do 70% vremena radio je u studiju „...“ u ..., pri čemu je rad obavljao u smenama, s tim da smene nisu počinjale i završavale se uvek u isto vreme, već su zavisile od potreba posla koji treba da se obavi. Takođe, tužilac je prilikom rada na terenu za tuženog (...) obavljao poslove koji su podrazumevali mogućnost povređivanja i ugrožavanja zdravlja. U periodu od 01.04.2014. godine do 21.03.2015. godine, kod tuženog je u primeni bio kolektivni ugovor iz 2012. godine kojim je odredbom člana 36. između ostalog, predviđeno da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za prekovremeni rad 26% od osnovice i za rad noću i rad u smenama 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. Dana 23.01.2015. godine tužena je donela Pravilnik o radu broj 183. kojim članom 12. je uređeno pitanje rasporeda radnog vremena. Dana 13.03.2015. godine kod tuženog je zaključen nov kolektivni ugovor i članom 37. između ostalog, utvrđeno je da se osnovna zarada uvećava za 26% od osnovice za rad u smenama, ali isključivo za zaposlene koji rade u tri odnosno četiri smene, pod uslovom da raspored smena od njih zahteva da neizmenično rade neprekidno osam časova noću (od 22,00 časova do 06,00 časova), te da zaposleni koji rade u dve ili više smena a kod kojih raspored smena ne zahteva naizmenično osam časova rada noću, nemaju pravo na uvećanu zaradu za smenski rad. Istim članom predviđeno je osnovna zarada uvećava za 25% od osnovice za povećan rizik, ekstremne i akcidentne situacije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu za period od 01.04.2014. godine do 30.04.2017. godine isplati uvećanu zaradu na ime prekovremenog rada, rada u rizičnim situacijama i na ime uvećane zarade za rad u smenama, a shodno odredbama člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, odredbe člana 12. kolektivnog ugovora tuženog iz 2012. godine i člana 37. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2015. godine, te odredbe člana 87. Pravilnika o radu iz 2011. godine i člana 14. Pravilnika o radu tuženog iz 2015. godine, dok je preko dosuđenih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad, rad u smenama i na ime neisplaćene zarade za rad noću, tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama tužioca i tuženog zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio u celini tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade za rad u akcidentnim situacijama i obračunate zatezne kamate do 14.09.2018. godine, dok je delimično odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu uvećane zarade za rad u smenama i to preko dosuđenog iznosa od 22.681,07 dinara sa zateznom kamatom i obračunatom zateznom kamatom do 14.09.2018.godine preko iznosa od 10.635,94 dinara, kao i u odbijajućem delu presude preko dosuđenih a do traženih iznosa na ime uvećane zarade za rad noću, prekovremenog rada i rada u smenama.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda u odnosu na odluku o isplati uvećane zarade za rad u akcedentnim situacijama, doneta je uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Aktom o proceni rizika su propisani događaji koji predstavljaju incident (opasna pojava), odnosno akcident (incident koji je doveo do povrede, pogoršanja zdravlja ili smrti). Kolektivnim ugovorom tuženog iz 2012. godine su propisani osnovi za uvećenje zarade, tako što isti nije predvideo uvećenje zarade za povećan rizik, ekstremne i akcidentne situacije, niti je ovaj osnov uvećanja zarade predviđen Zakonom o radu. Institut akcidentnih situacija kod tuženog uveden članom 37.stav 2. tačka 7. KU iz marta 2015. godine i istim je ustanovljeno pravo na uvećanje osnovne zarade po osnovu posebnih uslova rada kao uvećanje za povećan rizik, ekstremne i akcidentne situacije od 25% na vrednost redovnog časa rada zaposlenog u tom mesecu. Obzirom da je primena KU iz marta 2015. godine nastupila nakon donošenja Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (Službeni glasnik RS broj 116/14 i 95/18), kojim je članom 4. propisano da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojim se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plata i drugog stalnog primanja kod subjekta, te da je kod poslodavca uveden novi element za uvećanje zarade, to je ništava odredba KU kod tuženog iz člana 37. stav 2. tačka 7. zbog čega je pravilna odluka drugostepenog suda kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu iznosa na ime akcidentnih situacija sa potraživanjem zakonske zatezne kamate.

S obzirom na navedeno, nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva u pogledu zahteva za isplatu uvećane zarade za rad u smenama, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, u periodu od 01.04.2014. godine do 21.03.2015. godine, kod tuženog je bio u primeni Kolektivni ugovor iz 2012. godine, kojim je članom 36. stav 2. tačka 3. propisano da se osnovna zarada zaposlenog po osnovu posebnih uslova rada uvećava za rad noću i rad u smenama u iznosu od 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. Nakon stupanja na snagu Kolektivnog ugovora tuženog od 13.03.2015. godine, kod tuženog je mogućnost uvećanja osnovne zarade po osnovu rada u smenama u iznosu od 26% od osnovice predviđeno samo za zaposlene koji rade u tri, odnosno četiri smene, pod uslovom da raspored smena od njih zahteva da naizmenično rade neprekidno osam časova noću (od 22,00 časa do 06,00 časova).

Pravo na uvećanu zaradu na osnovu člana 108. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13) za rad u smenama u visini od najmanje 26% od osnovice uslovljeno je činjenicom da takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. Članom 36. KU tužene iz 2012. godine, koji je bio na snazi do 21.03.2015. godine, bilo je propisano pravo zaposlenog na uvećanu zaradu za rad u smenama u visini od 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu koji je stupio na snagu dana 29.07.2014. godine, pravo na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada više nije predstavljalo izvorno zakonsko pravo, već je zakon upućivao na primenu opštih akata poslodavca. Članom 117. tog zakona propisano je da odredbe Kolektivnog ugovora, odnosno Pravilnika o radu koji je na snazi na dan stupanja na snagu tog zakona, a koje nisu u suprotnosti sa njim, ostaju na snazi do isteka važenja Kolektivnog ugovora, odnosno do zaključenja Kolektivnog ugovora, odnosno donošenja Pravilnika o radu u skladu sa tim zakonom, a najduže šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Kolektivni ugovor tužene iz 2012. godine prestao je da važi po sili zakona dana 29.01.2015. godine, kada su prestale da važe njegove odredbe koje se odnose na uvećanje zarade za rad u smenama. Njihovo važenje nije moguće produžiti na period posle 29.01.2015. godine. Dakle, istekom šest meseci od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, tuženi više nije u obavezi da primenjuje Kolektivni ugovor iz 2012. godine, pa se ni odredbe koje se odnose na uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, a koje su navedenim zakonom u članu 47. brisane, ne mogu se u konkretnom slučaju primeniti po isteku januara 2015. godine.

Stoga, za sada se ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu po osnovu rada u smenama pripada naknada zarade za period od 01.04.2014. godine do 21.03.2015. godine, zbog čega je drugostepena presuda u ovom delu morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će postupiti po navedenim primedbama i ponovo odlučiti o postavljenom tužbenom zahtevu tužioca za isplatu naknade za rad u smenama, imajući u vidu odredbe Kolektivnog ugovora tužene iz 2012. godine, te završne odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koje odredbe regulišu važenje odredaba Kolektivnog ugovora i Pravilnika o radu, pa će pravilnom primenom materijalnog prava, doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić