Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1953/19 од 18.02.2020. године, ставом првим изреке, делимично је преиначена у усвајајућем делу пресуда Основног суда у Новом Саду П1 1121/17 од 14.03.2019. године и одбијен захтев тужиоца: за исплату увећане зараде за рад у акцидентним ситуацијама у износу од 6.294,48 динара са затезном каматом од дана 15.09.2018. године до исплате и обрачунате затезне камате од 14.09.2018. године у износу од 1.761,02 динара и за исплату увећане зараде за рад у сменама преко износа од 22.681,07 динара са затезном каматом од 15.09.2018. године до исплате, и обрачунате затезне камате до 14.09.2018. године преко износа од 10.635,94 динара и за накнаду трошкова поступка преко износа од 33.300,00 динара са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате. Ставом другим изреке, жалба тужиоца и жалба туженог у преосталом делу су одбијене а првостепена пресуда потврђена. Ставом трећим изреке, обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове жалбеног поступка у износу од 21.199,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о истој одлучује применом члана 404. ЗПП.

Врховни касациони суд о ревизији тужиоца није одлучивао на основу члана 404. Закона о парничном поступку, јер је у овом случају ревизија дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2. истог закона, који искључује примену одредбе о посебној ревизији.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. у вези са чланом 403. став 2. тачка 2. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 и 49/13-Ус, 74/13-Ус, 55/14 и 87/18, у даљем тексту ЗПП) и утврдио да је ревизија тужиоца делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужилац је у радном односу код туженог на радном месту ... у ... У спорном периоду од априла 2014. године до априла 2017. године тужилац је 30% до 50% времена проводио на терену, а 60% до 70% времена радио је у студију „...“ у ..., при чему је рад обављао у сменама, с тим да смене нису почињале и завршавале се увек у исто време, већ су зависиле од потреба посла који треба да се обави. Такође, тужилац је приликом рада на терену за туженог (...) обављао послове који су подразумевали могућност повређивања и угрожавања здравља. У периоду од 01.04.2014. године до 21.03.2015. године, код туженог је у примени био колективни уговор из 2012. године којим је одредбом члана 36. између осталог, предвиђено да се основна зарада запосленог увећава за прековремени рад 26% од основице и за рад ноћу и рад у сменама 26% од основице, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. Дана 23.01.2015. године тужена је донела Правилник о раду број 183. којим чланом 12. је уређено питање распореда радног времена. Дана 13.03.2015. године код туженог је закључен нов колективни уговор и чланом 37. између осталог, утврђено је да се основна зарада увећава за 26% од основице за рад у сменама, али искључиво за запослене који раде у три односно четири смене, под условом да распоред смена од њих захтева да неизменично раде непрекидно осам часова ноћу (од 22,00 часова до 06,00 часова), те да запослени који раде у две или више смена а код којих распоред смена не захтева наизменично осам часова рада ноћу, немају право на увећану зараду за сменски рад. Истим чланом предвиђено је основна зарада увећава за 25% од основице за повећан ризик, екстремне и акцидентне ситуације.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао туженог да тужиоцу за период од 01.04.2014. године до 30.04.2017. године исплати увећану зараду на име прековременог рада, рада у ризичним ситуацијама и на име увећане зараде за рад у сменама, а сходно одредбама члана 108. став 1. тачка 2. Закона о раду, одредбе члана 12. колективног уговора туженог из 2012. године и члана 37. Колективног уговора туженог из 2015. године, те одредбе члана 87. Правилника о раду из 2011. године и члана 14. Правилника о раду туженог из 2015. године, док је преко досуђених износа на име увећане зараде за прековремени рад, рад у сменама и на име неисплаћене зараде за рад ноћу, тужбени захтев одбио као неоснован.

Другостепени суд је одлучујући о жалбама тужиоца и туженог закључио да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио у целини тужбени захтев тужиоца за исплату увећане зараде за рад у акцидентним ситуацијама и обрачунате затезне камате до 14.09.2018. године, док је делимично одбио тужбени захтев тужиоца за исплату увећане зараде за рад у сменама и то преко досуђеног износа од 22.681,07 динара са затезном каматом и обрачунатом затезном каматом до 14.09.2018.године преко износа од 10.635,94 динара, као и у одбијајућем делу пресуде преко досуђених а до тражених износа на име увећане зараде за рад ноћу, прековременог рада и рада у сменама.

По оцени Врховног касационог суда, одлука другостепеног суда у односу на одлуку о исплати увећане зараде за рад у акцедентним ситуацијама, донета је уз правилну примену материјалног права.

Актом о процени ризика су прописани догађаји који представљају инцидент (опасна појава), односно акцидент (инцидент који је довео до повреде, погоршања здравља или смрти). Колективним уговором туженог из 2012. године су прописани основи за увећење зараде, тако што исти није предвидео увећење зараде за повећан ризик, екстремне и акцидентне ситуације, нити је овај основ увећања зараде предвиђен Законом о раду. Институт акцидентних ситуација код туженог уведен чланом 37.став 2. тачка 7. КУ из марта 2015. године и истим је установљено право на увећање основне зараде по основу посебних услова рада као увећање за повећан ризик, екстремне и акцидентне ситуације од 25% на вредност редовног часа рада запосленог у том месецу. Обзиром да је примена КУ из марта 2015. године наступила након доношења Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плате односно зараде и других сталних примања код корисника јавних средстава (Службени гласник РС број 116/14 и 95/18), којим је чланом 4. прописано да су ништаве одредбе општег или појединачног акта којим се повећавају основице, коефицијенти и други елементи односно уводе нови елементи на основу којих се повећава износ плата и другог сталног примања код субјекта, те да је код послодавца уведен нови елемент за увећање зараде, то је ништава одредба КУ код туженог из члана 37. став 2. тачка 7. због чега је правилна одлука другостепеног суда којим је одбијен захтев тужиоца за исплату износа на име акцидентних ситуација са потраживањем законске затезне камате.

С обзиром на наведено, нису основани ревизијски наводи тужиоца којима се указује на погрешну примену материјалног права.

На основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Међутим, одлучујући о преосталом делу тужбеног захтева у погледу захтева за исплату увећане зараде за рад у сменама, другостепени суд је погрешно применио материјално право услед чега је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Наиме, у периоду од 01.04.2014. године до 21.03.2015. године, код туженог је био у примени Колективни уговор из 2012. године, којим је чланом 36. став 2. тачка 3. прописано да се основна зарада запосленог по основу посебних услова рада увећава за рад ноћу и рад у сменама у износу од 26% од основице, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. Након ступања на снагу Колективног уговора туженог од 13.03.2015. године, код туженог је могућност увећања основне зараде по основу рада у сменама у износу од 26% од основице предвиђено само за запослене који раде у три, односно четири смене, под условом да распоред смена од њих захтева да наизменично раде непрекидно осам часова ноћу (од 22,00 часа до 06,00 часова).

Право на увећану зараду на основу члана 108. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 32/13) за рад у сменама у висини од најмање 26% од основице условљено је чињеницом да такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. Чланом 36. КУ тужене из 2012. године, који је био на снази до 21.03.2015. године, било је прописано право запосленог на увећану зараду за рад у сменама у висини од 26% од основице, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. Међутим, Законом о изменама и допунама Закона о раду који је ступио на снагу дана 29.07.2014. године, право на увећање зараде по основу сменског рада више није представљало изворно законско право, већ је закон упућивао на примену општих аката послодавца. Чланом 117. тог закона прописано је да одредбе Колективног уговора, односно Правилника о раду који је на снази на дан ступања на снагу тог закона, а које нису у супротности са њим, остају на снази до истека важења Колективног уговора, односно до закључења Колективног уговора, односно доношења Правилника о раду у складу са тим законом, а најдуже шест месеци од дана ступања на снагу овог закона.

Колективни уговор тужене из 2012. године престао је да важи по сили закона дана 29.01.2015. године, када су престале да важе његове одредбе које се односе на увећање зараде за рад у сменама. Њихово важење није могуће продужити на период после 29.01.2015. године. Дакле, истеком шест месеци од ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о раду, тужени више није у обавези да примењује Колективни уговор из 2012. године, па се ни одредбе које се односе на увећану зараду по основу сменског рада, а које су наведеним законом у члану 47. брисане, не могу се у конкретном случају применити по истеку јануара 2015. године.

Стога, за сада се не може се прихватити као правилан закључак другостепеног суда да тужиоцу по основу рада у сменама припада накнада зараде за период од 01.04.2014. године до 21.03.2015. године, због чега је другостепена пресуда у овом делу морала бити укинута.

У поновном поступку, другостепени суд ће поступити по наведеним примедбама и поново одлучити о постављеном тужбеном захтеву тужиоца за исплату накнаде за рад у сменама, имајући у виду одредбе Колективног уговора тужене из 2012. године, те завршне одредбе Закона о изменама и допунама Закона о раду, које одредбе регулишу важење одредаба Колективног уговора и Правилника о раду, па ће правилном применом материјалног права, донети нову и закониту одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер иста зависи од коначног исхода спора.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић