Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, niti se revizijom ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i obavljao je poslove ... Tuženi, u utuženom periodu, nije tužiocu isplaćivao uvećanu zaradu za prekovremeni rad, noćni rad i rad u vreme državnih praznika koji su neradni dani, jer je po tom osnovu koristio slobodne dane. Veštačenjem od strane veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast dat je osnovni i dopunski nalaz u pogledu evidentiranja vremena polaska, dolaska, kao i ostalih parametara relevantnih za utvrđivanje efektivnog vremena rada tužioca u spornom periodu.

Prema stanovištu nižestepenih sudova potraživanje tužioca za prekovremeni rad i noćni rad prilikom obavljanja poslova na teritoriji grada Zaječara nije dokazano jer je tužilac vozio bez putnih naloga, u kom delu je odluka pravnosnažna. Što se tiče poslova koje je obavljao van teritorije grada Zaječara, prema stanovištu prvostepenog suda za utvrđivanje časova rada dužeg od punog radnog vremena potrebno je da postoji popunjen putni nalog od strane poslodavca. U konkretnom slučaju nije se moglo pouzdano utvrditi kada je, koliko često i po čijem nalogu tužilac vozio van teritorije grada Zaječara duže od punog radnog vremena i bez izdatog pismenog naloga, usled čega ovaj sud smatra da tužilac nije dokazao da je bio duže radno angažovan od osmočasovnog radnog vremena. Posedovanje pisanih naloga poslodavca u kojima nisu evidentirani podaci o tome koliko je tužilac vremena proveo u efektivnoj vožnji, koliko u čekanju i u drugim aktivnostima, nisu pouzdan dokaz da vreme provedeno na radu prelazi puno radno vreme.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud ne prihvata iznetu argumentaciju. Tužilac je vozio na osnovu overenih pisanih naloga za službeno putovanje koji su uredno popunjeni i u kojima su sadržani podaci o času odlaska i času povratka sa službenog putovanja. Tužilac je ostvario prekovremeni i noćni rad, a činjenica da u nalozima za službena putovanja nije evidentirano vreme efektivne vožnje i stajanja – čekanja, nije od uticaja. Radno vreme vozača ne može se izjednačiti samo sa vremenom koje je proveo u upravljanju vozilom, odnosno sa vremenom koje je proveo u efektivnoj vožnji, već i provedeno vreme u funkciji izvršenja vožnje, kao osnovnog radnog zadatka. Stoga postoji obaveza tuženog da tužiocu isplati uvećanu zaradu za prekovremeni i noćni rad.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilnost stanovišta drugostepenog suda i pravilna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 51. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...95/18), propisano je da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Članom 53. istog zakona, propisano je da je na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), kao i da prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri sata dnevno po zaposlenom. Članom 108. stav 1. tač 2. i tač. 3. propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice i za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice.

Prema navedenim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad i rad noću postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu, potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno i noću na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremeni i noćni rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, odnosno noćnog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni i noćni rad. Tužilac je u spornom periodu obavljao poverene radne zadatke van teritorije grada Zaječara, na osnovu pisanih i overenih naloga tuženog za službena putovanja. Veštačenjem je utvrđen obračun uvećane zarade za prekovremene sate rada i noćni rad, uzimajući u obzir isplatu koju je tuženi izvršio po tom osnovu za april 2017. godine. U konkretnom slučaju, tužilac je radio duže od punog radnog vremena obavljajući posao po rasporedu svog poslodavca, što znači da nije po svojoj odluci i volji radio prekovremeno i noću, već je to činio po nalogu nadređenog. Takođe, udovoljavajući zahtevima posla za koji ga je tuženi angažovao, tužilac je ostvario sate prekovremenog rada i rado noću, imajući u vidu način rada kod tuženog. Pravilno drugostepeni sud zaključuje da se radno vreme vozača ne može izjednačiti samo sa vremenom koje je provedeno u efektivnoj vožnji, jer radna obaveza postoji sve dok se ne završi prevoz na određenoj relaciji pa se mora računati i vreme koje je tužilac proveo na obavljanju drugih poslova iz opisa radnog mesta vozača, a koji su u funkciji izvršenja vožnje kao osnovnog radnog zadatka. Tuženi sa druge strane u spornom periodu nije vodio svoju evidenciju niti je na drugi način dokazao da tužilac na ovaj način nije u utuženom periodu obavljao radne zadatke.

Sa iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić