Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је установио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда парничног поступка из члан 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 1. и 2. ЗПП, нити се ревизијом указује на постојање других битних повреда.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код туженог и обављао је послове ... Тужени, у утуженом периоду, није тужиоцу исплаћивао увећану зараду за прековремени рад, ноћни рад и рад у време државних празника који су нерадни дани, јер је по том основу користио слободне дане. Вештачењем од стране вештака за економско-финансијску област дат је основни и допунски налаз у погледу евидентирања времена поласка, доласка, као и осталих параметара релевантних за утврђивање ефективног времена рада тужиоца у спорном периоду.

Према становишту нижестепених судова потраживање тужиоца за прековремени рад и ноћни рад приликом обављања послова на територији града Зајечара није доказано јер је тужилац возио без путних налога, у ком делу је одлука правноснажна. Што се тиче послова које је обављао ван територије града Зајечара, према становишту првостепеног суда за утврђивање часова рада дужег од пуног радног времена потребно је да постоји попуњен путни налог од стране послодавца. У конкретном случају није се могло поуздано утврдити када је, колико често и по чијем налогу тужилац возио ван територије града Зајечара дуже од пуног радног времена и без издатог писменог налога, услед чега овај суд сматра да тужилац није доказао да је био дуже радно ангажован од осмочасовног радног времена. Поседовање писаних налога послодавца у којима нису евидентирани подаци о томе колико је тужилац времена провео у ефективној вожњи, колико у чекању и у другим активностима, нису поуздан доказ да време проведено на раду прелази пуно радно време.

Насупрот становишту првостепеног суда, другостепени суд не прихвата изнету аргументацију. Тужилац је возио на основу оверених писаних налога за службено путовање који су уредно попуњени и у којима су садржани подаци о часу одласка и часу повратка са службеног путовања. Тужилац је остварио прековремени и ноћни рад, а чињеница да у налозима за службена путовања није евидентирано време ефективне вожње и стајања – чекања, није од утицаја. Радно време возача не може се изједначити само са временом које је провео у управљању возилом, односно са временом које је провео у ефективној вожњи, већ и проведено време у функцији извршења вожње, као основног радног задатка. Стога постоји обавеза туженог да тужиоцу исплати увећану зараду за прековремени и ноћни рад.

Неосновано се наводима ревизије оспорава правилност становишта другостепеног суда и правилна примена материјалног права.

Одредбом члана 51. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005...95/18), прописано је да пуно радно време износи 40 часова недељно, ако овим законом није друкчије одређено. Чланом 53. истог закона, прописано је да је на захтев послодавца, запослени дужан да ради дуже од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла, и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран (прековремени рад), као и да прековремени рад не може да траје дуже од осам часова недељно, нити дуже од четири сата дневно по запосленом. Чланом 108. став 1. тач 2. и тач. 3. прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде - најмање 26% од основице и за прековремени рад - најмање 26% од основице.

Према наведеним одредбама закона, да би за прековремени рад и рад ноћу постојала обавеза послодавца да запосленом исплати увећану зараду, потребно је да је запослени остајао да ради прековремено и ноћу на захтев послодавца и да је дуже остајање на послу редован начин рада код послодавца у одређеном периоду. Самим тим, запослени који пред судом доказује своје право на исплату увећане зараде за прековремени и ноћни рад, треба да докаже да је радио дуже од прописаног радног времена, да његово остајање на раду има карактер прековременог рада, односно ноћног рада, као и висину новчаног износа који му дугује послодавац на име увећане зараде за прековремени и ноћни рад. Тужилац је у спорном периоду обављао повeрене радне задатке ван територије града Зајечара, на основу писаних и оверених налога туженог за службена путовања. Вештачењем је утврђен обрачун увећане зараде за прековремене сате рада и ноћни рад, узимајући у обзир исплату коју је тужени извршио по том основу за април 2017. године. У конкретном случају, тужилац је радио дуже од пуног радног времена обављајући посао по распореду свог послодавца, што значи да није по својој одлуци и вољи радио прековремено и ноћу, већ је то чинио по налогу надређеног. Такође, удовољавајући захтевима посла за који га је тужени ангажовао, тужилац је остварио сате прековременог рада и радо ноћу, имајући у виду начин рада код туженог. Правилно другостепени суд закључује да се радно време возача не може изједначити само са временом које је проведено у ефективној вожњи, јер радна обавеза постоји све док се не заврши превоз на одређеној релацији па се мора рачунати и време које је тужилац провео на обављању других послова из описа радног места возача, а који су у функцији извршења вожње као основног радног задатка. Тужени са друге стране у спорном периоду није водио своју евиденцију нити је на други начин доказао да тужилац на овај начин није у утуженом периоду обављао радне задатке.

Са изнетих разлога применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић