U postupku nije učinjena bitna povreda iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz čl. 374. stav 1. u vezi čl. 8. ZPP, na koju revident ukazuje. Ukazivanjem na ovu bitnu povredu revident, u suštini, osporava ocenu izvedenih dokaza, čime posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što prema čl. 407. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog po ugovoru o radu od 11.11.2005. godine. Obavljala je poslove radnika u proizvodnji - prebiranja voća, sve do donošenja rešenja tuženog kojim joj je otkazan ugovor o radu od 31.07.2012. godine. Tim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu na osnovu čl. 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu i čl. 21. stav 3. i 22. stav 2. ugovora o radu - zbog učinjene povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i nepoštovanja radne discipline. Prema iznetim razlozima, tužilja se 16.07.2012. godine nedolično ponašala prema zaposlenom N.B., tako što je bez opravdanog razloga za vreme rada razgovarala i nije kontrolisala kvalitet maline na inspekcionoj liniji, a odbila je da zameni mesto sa radnicom pored nje. Kasnije je nastavila da vređa rukovodstvo. Pre donošenja ovog rešenja tužilji je dostavljeno pisano upozorenje od 17.07.2012. godine, a dopisom od 24.07.2012. godine tužilja je obavestila tuženog da nije u mogućnosti da odgovori na upozorenje jer se nalazi na bolovanju. Prema specijalističkom izveštaju od 16.07.2012. godine ona se javila ordinirajućem lekaru u Zdravstvenom centru S. u K., gde je konstatovana kontrola za dve nedelje i bolovanje. Na raspravi pred drugostepenim sudom, saslušana kao parnična stranka, tužilja je potvrdila da je upozorenje primila 24.07.2012. godine i da je posle saveta sa advokatom poslala tuženom obaveštenje da se nalazi na bolovanju i da na upozorenje ne može da odgovori. Potom je, ubrzo posle prijema ove pošiljke, primila i rešenje o otkazu ugovora o radu. Saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke takođe je utvrđeno da joj je bilo poznato da je 16.07.2012. godine, kada se ovaj događaj odigrao, malina bila lošeg kvaliteta i da je morala da podigne pogled sa trake zbog opominjanja radnika koji je te maline sipao u levak. Takođe, da je N.B., neposredni rukovodilac tužilje, nije opomenuo zato što priča već zato što ne gleda u traku i da nije po njegovoj naredbi zamenila mesto sa drugom zaposlenom, koja je po toj naredbi postupila i došla do tužilje da zamene mesta. Tužilja je tražila od N.B. razlog za to, pa je i u hodniku kasnije gde se nalazila kancelarija N.B., njemu i M.P. rekla da hoće da zna razlog zašto da piše izjavu, šta je uradila i da će da ih prijavi. Praksa kod tuženog je takva da zaposlenima nije zabranjeno da za vreme rada pričaju, ali da su i tada dužni da gledaju u traku da bi se na kvalitetan način prebrala roba na traci (maline). Takođe, praksa je i ranije bila takva da se zbog razgovora zaposlenih na traci njima zamene mesta i te naredbe su uvek poštovane i izvršavane bez pogovora. Posle izlaska iz proizvodne hale i dolaska do prostorije tuženog, gde se nalaze kancelarije rukovodstva i kancelarija N.B. tužilja je na sve njih vikala, nazivala ih pogrdnim imenima (lopovima), što su čula i ta lica, koja su izašla iz svoje kancelarije u kojoj su bili poslovni partneri tuženog, kao i drugi zaposleni. Posle ovog događaja, tužilja je upravljajući svojim vozilom u prisustvu maloletnog deteta otišla u K. koje je udaljeno od mesta njenog prebivališta oko 13 km i otišla prvo u inspekciju rada, a potom i u Hitnu pomoć.

Na tako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, kada je zaključio da je tužilji zakonito prestao radni odnos otkazom ugovora o radu, zbog čega nije osnovan ni njen zahtev za reintegraciju.

U konkretnom slučaju, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog skrivljene povrede radne obaveze utvrđene članom 22. stav 2. ugovora o radu (neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza koje je prouzrokovalo težu štetnu posledicu ili učinjeno namerom ili grubom nepažnjom ili više puta ponovljen nehat), što predstavlja otkazni razlog iz čl. 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i nepoštovanja radne discipline utvrđene članom 21. stav 3. tačka 5. ugovora o radu (nedolično ponašanje prema zaposlenim u preduzeću, kao što su svađa, psovke, nepristojno obraćanje, kleveta, uvreda i sl), što predstavlja otkazni razlog iz čl. 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Naime, 16.07.2012. godine tužilja zbog razgovora sa drugim zaposlenim nije gledala u traku na kojoj je prebirala maline koje su tog dana bile lošeg kvaliteta, što je bila dužnost svih zaposlenih na traci (u ovom slučaju maline), odbila je da postupi po nalogu neposrednog rukovodioca da zbog razgovora sa drugim zaposlenim i negledanja u traku zameni mesta sa zaposlenim koji je postupio po tom nalogu i prišao tužilji radi zamene mesta, a potom u poslovnim prostorijama tuženog, u prisustvu drugih zaposlenih i poslovnih partnera tuženog ponašala se neprimereno, tako što je vikala i upućivala pogrdne reči pretpostavljenima. Sama tužilja je izjavila da joj je bilo poznato, odnosno da je bila svesna da je malina toga dana bila lošeg kvaliteta i da je njena obaveza bila da gleda u traku na kojoj se maline prebiraju, a ipak je odbila da postupi po nalogu svog neposrednog rukovodioca, a kasnije je povredila i radnu disciplinu na način opisan u rešenju o otkazu ugovora o radu. Pre otkaza ugovora o radu, poslodavac je poštovao postupak propisan članom 180. i 181. Zakona o radu.

Upravo u vezi primene člana 180. Zakona o radu u reviziji se navodi da nije pouzdano utvrđeno da li je tužilji istovremeno dostavljeno i upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu. Međutim, ti revizijski navodi nisu osnovani, jer je tužilji poštom na povratnicu od 18.07.2012. godine dostavljeno upozorenje, koje je potpisano od strane tuženog, a tužilja je dopisom od 24.07.2012. godine obavestila tuženog da nije u mogućnosti da odgovori na navode iz upozorenja, jer se nalazi na bolovanju. Rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je 31.07.2012. godine. Imajući u vidu te činjenice, pravo tužilje na odbranu nije povređeno.

Na osnovu čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.