У поступку није учињена битна повреда из чл. 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из чл. 374. став 1. у вези чл. 8. ЗПП, на коју ревидент указује. Указивањем на ову битну повреду ревидент, у суштини, оспорава оцену изведених доказа, чиме посредно побија утврђено чињенично стање, што према чл. 407. став 2. ЗПП, не може бити ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог по уговору о раду од 11.11.2005. године. Обављала је послове радника у производњи - пребирања воћа, све до доношења решења туженог којим јој је отказан уговор о раду од 31.07.2012. године. Тим решењем тужиљи је отказан уговор о раду на основу чл. 179. став 1. тачка 2. и 3. Закона о раду и чл. 21. став 3. и 22. став 2. уговора о раду - због учињене повреде радне обавезе утврђене уговором о раду и непоштовања радне дисциплине. Према изнетим разлозима, тужиља се 16.07.2012. године недолично понашала према запосленом Н.Б., тако што је без оправданог разлога за време рада разговарала и није контролисала квалитет малине на инспекционој линији, а одбила је да замени место са радницом поред ње. Касније је наставила да вређа руководство. Пре доношења овог решења тужиљи је достављено писано упозорење од 17.07.2012. године, а дописом од 24.07.2012. године тужиља је обавестила туженог да није у могућности да одговори на упозорење јер се налази на боловању. Према специјалистичком извештају од 16.07.2012. године она се јавила ординирајућем лекару у Здравственом центру С. у К., где је констатована контрола за две недеље и боловање. На расправи пред другостепеним судом, саслушана као парнична странка, тужиља је потврдила да је упозорење примила 24.07.2012. године и да је после савета са адвокатом послала туженом обавештење да се налази на боловању и да на упозорење не може да одговори. Потом је, убрзо после пријема ове пошиљке, примила и решење о отказу уговора о раду. Саслушањем тужиље у својству парничне странке такође је утврђено да јој је било познато да је 16.07.2012. године, када се овај догађај одиграо, малина била лошег квалитета и да је морала да подигне поглед са траке због опомињања радника који је те малине сипао у левак. Такође, да је Н.Б., непосредни руководилац тужиље, није опоменуо зато што прича већ зато што не гледа у траку и да није по његовој наредби заменила место са другом запосленом, која је по тој наредби поступила и дошла до тужиље да замене места. Тужиља је тражила од Н.Б. разлог за то, па је и у ходнику касније где се налазила канцеларија Н.Б., њему и М.П. рекла да хоће да зна разлог зашто да пише изјаву, шта је урадила и да ће да их пријави. Пракса код туженог је таква да запосленима није забрањено да за време рада причају, али да су и тада дужни да гледају у траку да би се на квалитетан начин пребрала роба на траци (малине). Такође, пракса је и раније била таква да се због разговора запослених на траци њима замене места и те наредбе су увек поштоване и извршаване без поговора. После изласка из производне хале и доласка до просторије туженог, где се налазе канцеларије руководства и канцеларија Н.Б. тужиља је на све њих викала, називала их погрдним именима (лоповима), што су чула и та лица, која су изашла из своје канцеларије у којој су били пословни партнери туженог, као и други запослени. После овог догађаја, тужиља је управљајући својим возилом у присуству малолетног детета отишла у К. које је удаљено од места њеног пребивалишта око 13 км и отишла прво у инспекцију рада, а потом и у Хитну помоћ.

На тако утврђено чињенично стање, другостепени суд је правилно применио материјално право, када је закључио да је тужиљи законито престао радни однос отказом уговора о раду, због чега није основан ни њен захтев за реинтеграцију.

У конкретном случају, тужиљи је отказан уговор о раду због скривљене повреде радне обавезе утврђене чланом 22. став 2. уговора о раду (неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза које је проузроковало тежу штетну последицу или учињено намером или грубом непажњом или више пута поновљен нехат), што представља отказни разлог из чл. 179. став 1. тачка 2. Закона о раду и непоштовања радне дисциплине утврђене чланом 21. став 3. тачка 5. уговора о раду (недолично понашање према запосленим у предузећу, као што су свађа, псовке, непристојно обраћање, клевета, увреда и сл), што представља отказни разлог из чл. 179. став 1. тачка 3. Закона о раду. Наиме, 16.07.2012. године тужиља због разговора са другим запосленим није гледала у траку на којој је пребирала малине које су тог дана биле лошег квалитета, што је била дужност свих запослених на траци (у овом случају малине), одбила је да поступи по налогу непосредног руководиоца да због разговора са другим запосленим и негледања у траку замени места са запосленим који је поступио по том налогу и пришао тужиљи ради замене места, а потом у пословним просторијама туженог, у присуству других запослених и пословних партнера туженог понашала се непримерено, тако што је викала и упућивала погрдне речи претпостављенима. Сама тужиља је изјавила да јој је било познато, односно да је била свесна да је малина тога дана била лошег квалитета и да је њена обавеза била да гледа у траку на којој се малине пребирају, а ипак је одбила да поступи по налогу свог непосредног руководиоца, а касније је повредила и радну дисциплину на начин описан у решењу о отказу уговора о раду. Пре отказа уговора о раду, послодавац је поштовао поступак прописан чланом 180. и 181. Закона о раду.

Управо у вези примене члана 180. Закона о раду у ревизији се наводи да није поуздано утврђено да ли је тужиљи истовремено достављено и упозорење и решење о отказу уговора о раду. Међутим, ти ревизијски наводи нису основани, јер је тужиљи поштом на повратницу од 18.07.2012. године достављено упозорење, које је потписано од стране туженог, а тужиља је дописом од 24.07.2012. године обавестила туженог да није у могућности да одговори на наводе из упозорења, јер се налази на боловању. Решење о отказу уговора о раду донето је 31.07.2012. године. Имајући у виду те чињенице, право тужиље на одбрану није повређено.

На основу чл. 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Предраг Трифуновић, с.р.