Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 2954/2024 od 24.09.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Bujanovcu P1 290/2021 od 16.07.2024. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četevrtom, petom, šestom i sedmom izreke, a žalbe tužioca i tuženog, u tom delu, odbio kao neosnovane. Stavom drugim izreke preinačena je ista presuda u stavu osmom izreke tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da sud tuženog obaveže da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 109.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 106.000,00 dinara počev od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv stavova prvog i trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Na osnovu odredbe člana 420. stav 6. istog zakona, u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno se primenjuje odredba ovog zakona o reviziji protiv presude.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime neisplaćene razlike zarade do minimalne zarade za period od 01.09.2018. godine do 01.12.2019. godine. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen doneta je primenom odredbe člana 111. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005...13/2017 i ne odstupa od ujednačene sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava u kome je raspravljeno pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade, tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i potreba članova njihovih porodica, na način predviđen Konvencijom međunarodne organizacije rada broj 131 i Preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica. Tuženi uz reviziju nije dostavio drugačije odluke sudova u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Što se tiče odluke o troškovima parničnog postupka, nju sud donosi u svakom konkretnom predmetu na osnovu uspeha stranaka u postupku i preduzetih radnji te, s tim u vezi, nema uslova za ujednačavanjem sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena osim ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnom sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 13.09.2021. godine, vrednost predmeta spora pobijanog dela je 5.208,59 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković