Апелациони суд у Нишу је, пресудом Гж1 2954/2024 од 24.09.2024. године, ставом првим изреке, потврдио пресуду Основног суда у Бујановцу П1 290/2021 од 16.07.2024. године у ставовима првом, другом, трећем, четевртом, петом, шестом и седмом изреке, а жалбе тужиоца и туженог, у том делу, одбио као неосноване. Ставом другим изреке преиначена је иста пресуда у ставу осмом изреке тако што је одбијен захтев тужиоца којим је тражио да суд туженог обавеже да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 109.800,00 динара, са законском затезном каматом на износ од 106.000,00 динара почев од извршности пресуде до исплате. Ставом трећим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против ставова првог и трећег изреке правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права позивајући се на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). На основу одредбе члана 420. став 6. истог закона, у поступку поводом ревизије против решења сходно се примењује одредба овог закона о ревизији против пресуде.

По оцени Врховног суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови прописани одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, за одлучивање о посебној ревизији туженог.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете тужиоцу на име неисплаћене разлике зараде до минималне зараде за период од 01.09.2018. године до 01.12.2019. године. Побијана одлука којом је тужбени захтев тужиоца усвојен донета је применом одредбе члана 111. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005...13/2017 и не одступа од уједначене судске праксе у тумачењу и примени материјалног права у коме је расправљено питање права запосленог на исплату минималне зараде, тако да зарада коју запослени остварује својим радом не може бити нижа од минималне зараде за стандардни учинак и пуно радно време, односно време које се изједначава са пуним радним временом. Циљ исплате минималне зараде је да се обезбеди заштита запослених ради задовољавања њихових егзистенцијалних и социјалних потреба, као и потреба чланова њихових породица, на начин предвиђен Конвенцијом међународне организације рада број 131 и Препоруком број 136 о утврђивању минималних надница. Тужени уз ревизију није доставио другачије одлуке судова у предметима са истим правним основом и чињеничним стањем као у овом предмету, у смислу потребе уједначавања судске праксе. Што се тиче одлуке о трошковима парничног поступка, њу суд доноси у сваком конкретном предмету на основу успеха странака у поступку и предузетих радњи те, с тим у вези, нема услова за уједначавањем судске праксе.

На основу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и утврдио да ревизија туженог није дозвољена.

Одредбом члана 441. Закона о парничном поступку, прописано је да је у парницама из радних спорова ревизија увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У свим другим случајевима, ревизија није дозвољена осим уколико се тужбени захтев односи на новчано потраживање када се примењује општи режим допуштености овог правног лека према вредности предмета спора побијаног дела, у смислу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку. Том одредбом закона прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправном споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбу ради накнаде штете тужилац је поднео 13.09.2021. године, вредност предмета спора побијаног дела је 5.208,59 динара.

Имајући у виду да ово није парница у радном спору која за предмет има заснивање, постојање или престанак радног односа (код којих је ревизија увек дозвољена), а да је побијана вредност предмета спора испод 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, следи да ревизија туженог није дозвољена.

На основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић