Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23-drugi zakona), na koju povredu ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na radnom mestu organizatora nabavke, prodaje i skladištenja roba sa nepunim radnim vremenom, jednokratno u trajanju od 6 časova nedeljno, što iznosi 15% od punog radnog vremena, po osnovu ugovora o radu od 25.03.2016. godine. Tužilja je poslove obavljala u prostorijama u Beogradu, ..., ul. ... br. .., ali je faktički posao obavljala van prostorija poslodavca, na terenu na području Beograda, u ..., gde se nalazio distrubutivni centar, kao i u maloprodajnom objektu tuženog u TC „Stadion“ i „Delta City“. Tužilja je u periodu od 24.08.2020. godine do 27.11.2020. godine bila privremeno sprečena za rad. Nakon toga, bila je na godišnjem odmoru do 14.12.2020. godine, a po isteku godišnjeg odmora ponovo je otvorila bolovanje za period od 14.12.2020. godine do 07.03.2021. godine. Pobijanim rešenjem od 14.05.2021. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze iz člana 71. Pravilnika o radu tuženog, jer je tužilja izostala sa posla u periodu od 09.03.2021. godine do 22.03.2021. godine, a svoj izostanak nije opravdala. Donošenju ovog rešenja prethodilo je pismeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz od 14.04.2021. godine, koje je tužilja primila 16.04.2021. godine i na koje se pismeno izjasnila u ostavljenom roku. Po zaključenju bolovanja, dana 08.03.2021. godine, tužilja je došla u distributivni centar u ..., gde je trebalo da zaduži službeno vozilo, ali joj vozilo nije predato i rečeno joj je da za to ne postoji ovlašćenje direktora. Pošto nije dobila uputstva za rad od pretpostavljenog, tužilja je oko 13 časova otišla u maloprodajni objekat tuženog gde je ostala do kraja radnog vremena. Sutradan 09.03.2021. godine tužilja je ponovo došla u distributivni centar u ..., kojom prilikom iz istog razloga nije zadužila službeno vozilo a takođe nije dobila instrukcije od pretpostavljene, pa je napustila radno mesto. Nakon ovoga, tužilja više nije dolazila u objekat tuženog, ali je u narednih sedam dana, samoinicijativno obilazila poslovne partnere sa kojima je sarađivala, u nadi da će dobiti neke instrukcije od tuženog za dalji rad. Tuženi nije dokazao da je tužilji uručio rešenje o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja 08.03.2021. godine i 09.03.2021. godine došla na posao, da je isti u toku radnog vremena napustila i da se nakon toga nije više pojavljivala na radu, te da se razlozi kojima tužilja pravda svoje postupanje - da joj od neposrednog rukovodioca nisu bila obezbeđena sredstva za rad, niti je dobila instrukcije za rad, ne mogu smatrati opravdanim za postupanje suprotno izričitim pravilima postupanja kod tuženog poslodavca, a koja su tužilji morala biti poznata. Međutim, po stanovištu prvostepenog suda, pobijano rešenje je nezakonito iz razloga što tuženi tokom postupka nije dokazao da je postupio po odredbi člana 185. Zakona o radu i tužilji lično dostavio rešenje o otkazu ugovora o radu, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito poništio. Istovremeno je, s obzirom da je tužilja postavila zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad, obavezao tuženog da tužilji štetu naknadu u visini devet zarada sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Po stanovištu drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud zaključio da postoji povreda radne obaveze od strane tužilje s obzirom na njeno neopravdano izostajanje sa posla, koja povreda je predviđena članom 71. Pravilnika o radu kod tuženog, u periodu od 09.03.2021. godine od 22.03.2021. godine kada je izostala sa posla, a svoj izostanak nije opravdala. Međutim, po stanovištu tog suda pogrešan je zaključak prvostepenog suda da je rešenje to okazu ugovora o radu nezakonito, iz razloga što joj nije dostavljeno rešenje o otkazu ugovora o radu, budući da tužilji nije dostavljeno lično rešenje o otkazu ugovora o radu na propisani način ne može predstavljati razlog za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu kao nezakonitog. Stoga je prvostepenu presudu preinačio i tužbene zahteve tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i za naknadu štete odbio kao neosnovane.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja kojim je otkazan ugovor o radu i za naknadu štete.

Prema članu 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Odredbom člana 71. Pravilnika o radu kod tuženog, propisano je da poslodavac posle sprovedenog postupka, može da donese odluku da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu, ako zaposleni izostane tri radna dana uzastopno ili sedam radnih dana sa prekidima u toku kalendarske godine.

U konkretnom slučaju, tužilja je izostankom sa posla u periodu od 09.03.2021. godine od 22.03.2021. godine, koji nedolazak poslodavcu nije opravdala, učinila povredu radne obaveze iz člana 71. Pravilnika o radu kod tuženog. Nasuprot revizijskim navodima, ovakvo ponašanje tužilje jeste skrivljeno, jer u navedenom periodu tužilja nije izvršavala radne zadatke svog radnog mesta na lokaciji na kojoj je radila, pri čemu je kod nje morala postojati svest o nedozvoljenosti takvog njenog ponašanja sa stanovišta njene radne obaveze, jer za odsustvo sa rada nije imala opravdane razloge, niti osnov. Traženje tužilje od direktora da je primi po povratku sa bolovanja 08.03.2021. godine i odlazak po njenom sopstvenom nahođenju na teren, bez konkretnih radnih zadataka i instrukcija nadređenog, ne može se smatrati vršenjem radne dužnosti od strane tužilje, kao ni njeno obraćanje poslodavcu sa zahtevom da joj se daju konkretni radni zadaci u odgovoru na upozorenje od 30.03.2021. godine.

S obzirom da je utvrđeno da je tužilji radni odnos zakonito prestao, tuženi u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu nije u obavezi da tužilji naknadi štetu umesto vraćanja na rad po postavljenom tužbenom zahtevu.

Iz izloženih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković