Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23-други закона), на коју повреду овај суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била у радном односу на радном месту организатора набавке, продаје и складиштења роба са непуним радним временом, једнократно у трајању од 6 часова недељно, што износи 15% од пуног радног времена, по основу уговора о раду од 25.03.2016. године. Тужиља је послове обављала у просторијама у Београду, ..., ул. ... бр. .., али је фактички посао обављала ван просторија послодавца, на терену на подручју Београда, у ..., где се налазио диструбутивни центар, као и у малопродајном објекту туженог у ТЦ „Стадион“ и „Delta City“. Тужиља је у периоду од 24.08.2020. године до 27.11.2020. године била привремено спречена за рад. Након тога, била је на годишњем одмору до 14.12.2020. године, а по истеку годишњег одмора поново је отворила боловање за период од 14.12.2020. године до 07.03.2021. године. Побијаним решењем од 14.05.2021. године, тужиљи је отказан уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 71. Правилника о раду туженог, јер је тужиља изостала са посла у периоду од 09.03.2021. године до 22.03.2021. године, а свој изостанак није оправдала. Доношењу овог решења претходило је писмено упозорење о постојању разлога за отказ од 14.04.2021. године, које је тужиља примила 16.04.2021. године и на које се писмено изјаснила у остављеном року. По закључењу боловања, дана 08.03.2021. године, тужиља је дошла у дистрибутивни центар у ..., где је требало да задужи службено возило, али јој возило није предато и речено јој је да за то не постоји овлашћење директора. Пошто није добила упутства за рад од претпостављеног, тужиља је око 13 часова отишла у малопродајни објекат туженог где је остала до краја радног времена. Сутрадан 09.03.2021. године тужиља је поново дошла у дистрибутивни центар у ..., којом приликом из истог разлога није задужила службено возило а такође није добила инструкције од претпостављене, па је напустила радно место. Након овога, тужиља више није долазила у објекат туженог, али је у наредних седам дана, самоиницијативно обилазила пословне партнере са којима је сарађивала, у нади да ће добити неке инструкције од туженог за даљи рад. Тужени није доказао да је тужиљи уручио решење о престанку радног односа.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужиља 08.03.2021. године и 09.03.2021. године дошла на посао, да је исти у току радног времена напустила и да се након тога није више појављивала на раду, те да се разлози којима тужиља правда своје поступање - да јој од непосредног руководиоца нису била обезбеђена средства за рад, нити је добила инструкције за рад, не могу сматрати оправданим за поступање супротно изричитим правилима поступања код туженог послодавца, а која су тужиљи морала бити позната. Међутим, по становишту првостепеног суда, побијано решење је незаконито из разлога што тужени током поступка није доказао да је поступио по одредби члана 185. Закона о раду и тужиљи лично доставио решење о отказу уговора о раду, па је применом правила о терету доказивања из члана 231. ЗПП, решење о отказу уговора о раду као незаконито поништио. Истовремено је, с обзиром да је тужиља поставила захтев за накнаду штете уместо враћања на рад, обавезао туженог да тужиљи штету накнаду у висини девет зарада са припадајућом законском затезном каматом.

По становишту другостепеног суда, правилно је првостепени суд закључио да постоји повреда радне обавезе од стране тужиље с обзиром на њено неоправдано изостајање са посла, која повреда је предвиђена чланом 71. Правилника о раду код туженог, у периоду од 09.03.2021. године од 22.03.2021. године када је изостала са посла, а свој изостанак није оправдала. Међутим, по становишту тог суда погрешан је закључак првостепеног суда да је решење то оказу уговора о раду незаконито, из разлога што јој није достављено решење о отказу уговора о раду, будући да тужиљи није достављено лично решење о отказу уговора о раду на прописани начин не може представљати разлог за поништај решења о отказу уговора о раду као незаконитог. Стога је првостепену пресуду преиначио и тужбене захтеве тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду и за накнаду штете одбио као неосноване.

По становишту Врховног суда, правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када је првостепена пресуда преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за поништај решења којим је отказан уговор о раду и за накнаду штете.

Према члану 179. став 2. тачка 5. Закона о раду, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе, и то ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду.

Одредбом члана 71. Правилника о раду код туженог, прописано је да послодавац после спроведеног поступка, може да донесе одлуку да запосленом престаје радни однос отказом уговора о раду, ако запослени изостане три радна дана узастопно или седам радних дана са прекидима у току календарске године.

У конкретном случају, тужиља је изостанком са посла у периоду од 09.03.2021. године од 22.03.2021. године, који недолазак послодавцу није оправдала, учинила повреду радне обавезе из члана 71. Правилника о раду код туженог. Насупрот ревизијским наводима, овакво понашање тужиље јесте скривљено, јер у наведеном периоду тужиља није извршавала радне задатке свог радног места на локацији на којој је радила, при чему је код ње морала постојати свест о недозвољености таквог њеног понашања са становишта њене радне обавезе, јер за одсуство са рада није имала оправдане разлоге, нити основ. Тражење тужиље од директора да је прими по повратку са боловања 08.03.2021. године и одлазак по њеном сопственом нахођењу на терен, без конкретних радних задатака и инструкција надређеног, не може се сматрати вршењем радне дужности од стране тужиље, као ни њено обраћање послодавцу са захтевом да јој се дају конкретни радни задаци у одговору на упозорење од 30.03.2021. године.

С обзиром да је утврђено да је тужиљи радни однос законито престао, тужени у смислу одредбе члана 191. Закона о раду није у обавези да тужиљи накнади штету уместо враћања на рад по постављеном тужбеном захтеву.

Из изложених разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић