Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremene revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrdio da su revizije tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u revizijama tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog, na neodređeno vreme, ugovorom o radu zaključenim 10.11.2017. godine, počev od 14.11.2017. godine, na poslovima operatera na ... u odeljenju ... . Tuženi je 11.09.2019. godine, doneo rešenje o opomeni kojom joj stavlja na teret povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, zbog toga što u dane 07.04.2019. godine, 17.04.2019. godine i 19.04.2019. godine, nije primetila da su mašine na kojima je radila izbacile određeni broj proizvoda neupotrebljivih za korišćenje. Ujedno je upozorena da ukoliko u roku od 5 meseci učini istu povredu radne obaveze, biće joj otkazan ugovor o radu, bez ponovnog upozorenja. Tužilja se nije izjasnila po toj opomeni, ali je priloženo njeno izjašnjenje od 26.07.2019. godine, kojim odgovara na upozorenje o ispunjenosti uslova za otkaz ugovora o radu koje nije pribavljeno u dokaznom postupku, a odnosi se na povredu radne obaveze iz aprila 2019. godine. Pobijanim rešenjem od 25.10.2019. godine, tuženi je tužilji otkazao ugovor o radu jer i pored toga što je opomenuta 14.10.2019. godine, kontrola kvaliteta je utvrdila da paket koji je označen kao „dobar“, od ukupno 100 komada sadrži 61 defektan i 3 škart komada. Rešenje je zasnovano na izjavi koju je svojeručno napisala BB 14.10.2019. godine, o tome da je „kontrolom paketa operatera AA, koji je označen kao „dobar“, pronašla od 100 komada, 61 „Remendo“ i tri „Škart“. Remendo se odnosio na ispuštene bodove na kragni (tri komada), spuštene bodove na kataneli (šest komada), a ostalo je bila „otvorena katanela“. Škart se odnosio na rasparanu katanelu koja ne može da se remendira. Tužilja se izjasnila da ne prihvata da je to njena greška. Kontrolor može da zna na kojoj je mašini proizvoden artikal jer to piše na kartici koja se nalazi na artiklu. U vreme kada je doneto pobijano rešenje na snazi kod tuženog je bio Pravilnik o pravilima i procedurama rada u organizacionoj jedinici „Pletiona“ PD od 03.10.2018. godine, kojim je u članu 9. predviđeno da je kontrola kvaliteta dužna da upiše na liste sve uočene nepravilnosti i odmah o tome obavesti koordinatora kontrole kvaliteta, programere „Shima seiki“ ili kancelariju programiranja proizvodnje u zavisnosti od vrste problema. Na kraju dana sve uočene nepravilnosti se moraju ubaciti u sistem „TIM“ ili „OY“ (bar kod sa kartice).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili primenom odredbe člana 179. stav 2. tačka 1. i 3. Zakona o radu, nalazeći da tuženi, u konkretnom slučaju, nije poštovao jasno propisanu proceduru sprovođenja kontrole kvaliteta, propisanu njegovim Pravilnikom, zbog čega se ne može sa sigurnošću utvrditi čija je odgovornost za defektan i škart proizvod. Pri odlučivanju su imali u vidu da je BB, čija izjava je osnov za donošenje otkaznog akta, ukazala da ne zna sa sigurnošću ko je utvrdio da je spornu grešku učinila tužilja a da je ona zaključila da je to tužilja samo na osnovu toga što je na paketu koji je kontrolisala bilo ispisano ime „AA“, bez očitavanja koda (svaki od zaposlenih kod tuženog ima svoj kod na osnovu kog se prepoznaje ko je radio na nekom artiklu). Pošto se jedino očitavanjem koda može da utvrdi, sa sigurnošću, ko je radio na spornom paketu, a što je u konkretnom slučaju izostalo, po oceni nižestepenih sudova, osporeno rešenje tuženog je nezakonito a posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je reintegracija tužilje u proces rada na osnovu odredbe člana 191. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/2005 ... 95/2018), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze. Na osnovu odredbe člana 179a. tačka 3. istog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenog za povredu radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline u smislu člana 179. stav 2. i 3. tog zakona, da, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu be z ponovnog upozorenja iz člana 180. ovog zakona, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.

U konkretnom slučaju, tuženoj je pobijanim rešenjem otkazan ugovor o radu imajući u vidu da joj je prethodno, 11.09.2019. godine, od strane tužene, kao poslodavca, izrečena disciplinska mera „opomena sa najavom otkaza“, zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. Zakona o radu, što znači da tuženi nije bio u obavezi da pre donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, prethodno dostavi upozorenje o postojanju razloga za otkazivanje ugovora o radu budući da je predmetno rešenje doneto u šestomesečnom roku od dana izricanja opomene. Međutim, pobijano rešenje zasnovano je na izjavi kontrolora BB o tome da je kontrolom paketa koji je označen kao „dobar“ pronašla od 100 komada, 61 remendo i tri škarta, pri čemu ona ne zna ko je utvrdio da je spornu grešku napravila tužilja jer je njen zaključak o tome da se radi o tužilji zasnovan samo na činjenici da je na paketu koji je kontrolisala bilo ispisano ime „AA“ bez očitavanja koda. Pri tom, jedino očitavanjem koda može se utvrditi, sa sigurnošću, ko je radio na spornom paketu, što znači da pri kontroli kvaliteta nije poštovana procedura propisana Pravilnikom o pravilima i procedurama rada u organizacionoj jedinici „Pletiona“ tuženog. Dakle, tuženi nije dokazao, a bio je dužan u smislu odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku, da je tužilja, svojom krivicom, učinila povredu radne obaveze koja joj je pobijanim rešenjem stavljena na teret, pa je pobijana odluka nižestepenih sudova zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tuženi u svojim revizijama pobija pravilnost ocene dokaza što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da je ocena dokaza u nadležnosti suda u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković