Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремене ревизије, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20) у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“ бр. 10/23), па је утврдио да су ревизије туженог неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а у ревизијама туженог не указује се на неку другу битну повреду прописану одредбом члана 407. став 1. тачке 2. и 3. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код туженог, на неодређено време, уговором о раду закљученим 10.11.2017. године, почев од 14.11.2017. године, на пословима оператера на ... у одељењу ... . Тужени је 11.09.2019. године, донео решење о опомени којом јој ставља на терет повреду радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду, због тога што у дане 07.04.2019. године, 17.04.2019. године и 19.04.2019. године, није приметила да су машине на којима је радила избациле одређени број производа неупотребљивих за коришћење. Уједно је упозорена да уколико у року од 5 месеци учини исту повреду радне обавезе, биће јој отказан уговор о раду, без поновног упозорења. Тужиља се није изјаснила по тој опомени, али је приложено њено изјашњење од 26.07.2019. године, којим одговара на упозорење о испуњености услова за отказ уговора о раду које није прибављено у доказном поступку, а односи се на повреду радне обавезе из априла 2019. године. Побијаним решењем од 25.10.2019. године, тужени је тужиљи отказао уговор о раду јер и поред тога што је опоменута 14.10.2019. године, контрола квалитета је утврдила да пакет који је означен као „добар“, од укупно 100 комада садржи 61 дефектан и 3 шкарт комада. Решење је засновано на изјави коју је својеручно написала ББ 14.10.2019. године, о томе да је „контролом пакета оператера АА, који је означен као „добар“, пронашла од 100 комада, 61 „Ремендо“ и три „Шкарт“. Ремендо се односио на испуштене бодове на крагни (три комада), спуштене бодове на катанели (шест комада), а остало је била „отворена катанела“. Шкарт се односио на распарану катанелу која не може да се ремендира. Тужиља се изјаснила да не прихвата да је то њена грешка. Контролор може да зна на којој је машини производен артикал јер то пише на картици која се налази на артиклу. У време када је донето побијано решење на снази код туженог је био Правилник о правилима и процедурама рада у организационој јединици „Плетиона“ ПД од 03.10.2018. године, којим је у члану 9. предвиђено да је контрола квалитета дужна да упише на листе све уочене неправилности и одмах о томе обавести координатора контроле квалитета, програмере „Shima seiki“ или канцеларију програмирања производње у зависности од врсте проблема. На крају дана све уочене неправилности се морају убацити у систем „TIM“ или „OY“ (бар код са картице).

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су тужбени захтев тужиље усвојили применом одредбе члана 179. став 2. тачка 1. и 3. Закона о раду, налазећи да тужени, у конкретном случају, није поштовао јасно прописану процедуру спровођења контроле квалитета, прописану његовим Правилником, због чега се не може са сигурношћу утврдити чија је одговорност за дефектан и шкарт производ. При одлучивању су имали у виду да је ББ, чија изјава је основ за доношење отказног акта, указала да не зна са сигурношћу ко је утврдио да је спорну грешку учинила тужиља а да је она закључила да је то тужиља само на основу тога што је на пакету који је контролисала било исписано име „АА“, без очитавања кода (сваки од запослених код туженог има свој код на основу ког се препознаје ко је радио на неком артиклу). Пошто се једино очитавањем кода може да утврди, са сигурношћу, ко је радио на спорном пакету, а што је у конкретном случају изостало, по оцени нижестепених судова, оспорено решење туженог је незаконито а последица поништаја решења о отказу уговора о раду је реинтеграција тужиље у процес рада на основу одредбе члана 191. Закона о раду.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр 24/2005 ... 95/2018), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно или немарно извршава радне обавезе. На основу одредбе члана 179а. тачка 3. истог закона, прописано је да послодавац може запосленог за повреду радне обавезе или непоштовања радне дисциплине у смислу члана 179. став 2. и 3. тог закона, да, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовања радне дисциплине није такве природе да запосленом треба да престане радни однос, уместо отказа уговора о раду, изрекне опомену са најавом отказа у којој се наводи да послодавац запосленом отказати уговор о раду бе з поновног упозорења из члана 180. овог закона, ако у наредном року од шест месеци учини исту повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине.

У конкретном случају, туженој је побијаним решењем отказан уговор о раду имајући у виду да јој је претходно, 11.09.2019. године, од стране тужене, као послодавца, изречена дисциплинска мера „опомена са најавом отказа“, због повреде радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду, што значи да тужени није био у обавези да пре доношења побијаног решења о отказу уговора о раду тужиљи, претходно достави упозорење о постојању разлога за отказивање уговора о раду будући да је предметно решење донето у шестомесечном року од дана изрицања опомене. Међутим, побијано решење засновано је на изјави контролора ББ о томе да је контролом пакета који је означен као „добар“ пронашла од 100 комада, 61 ремендо и три шкарта, при чему она не зна ко је утврдио да је спорну грешку направила тужиља јер је њен закључак о томе да се ради о тужиљи заснован само на чињеници да је на пакету који је контролисала било исписано име „АА“ без очитавања кода. При том, једино очитавањем кода може се утврдити, са сигурношћу, ко је радио на спорном пакету, што значи да при контроли квалитета није поштована процедура прописана Правилником о правилима и процедурама рада у организационој јединици „Плетиона“ туженог. Дакле, тужени није доказао, а био је дужан у смислу одредбе члана 231. Закона о парничном поступку, да је тужиља, својом кривицом, учинила повреду радне обавезе која јој је побијаним решењем стављена на терет, па је побијана одлука нижестепених судова заснована на правилној примени материјалног права.

Тужени у својим ревизијама побија правилност оцене доказа што је без утицаја на одлучивање, имајући у виду да је оцена доказа у надлежности суда у смислу одредбе члана 8. Закона о парничном поступку.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредаба члана 153. став 1. и 154. Закона о парничном поступку, имајући у виду његов исход.

На основу одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић