Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3813/17 od 13.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 125.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 01.06.2017. godine do isplate, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od još 1.135.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od 01.06.2017. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 113.000,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi za iznos od 37.500,00 dinara, odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/2014), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u ..., na poslovima ..., sve do 02.06.1992. godine, kada mu je rešenjem .../... br. ... od 31.07.1992. godine, otkazan Ugovor o radu. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Apelacionog suda u Beogradu od 13.02.2014. godine, navedeno rešenje o otkazu Ugovora o radu je poništeno kao nezakonito i tužilac vraćen na rad. Tužilac je u periodu od 01.01.1994. godine do 20.09.2002. godine, bio zaposlen u preduzeću „...“ d.o.o. ..., a od 21.09.2002. godine, pa nadalje u preduzeću „...“. S obzirom da je tužilac zbog nezakonitog otkaza pretrpeo štetu u vidu izgubljene zarade, prvostepeni sud je obavezao tuženu da istu naknadi tužiocu, a visinu štete je utvrdio iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji je nalaz izradio na osnovu prosečnih zarada dva uporedna radnika koji su radili na poslovima ... u navedenom spornom periodu, uzevši u obzir i primanja koja je tužilac ostvario kod drugog poslodavca, uz izvršenu revalorizaciju zarade od 02.06.1992. godine do 31.12.1993. godine.

Prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, iz razloga što odluka o prestanku radnog odnosa sama po sebi ne može biti uzrok nastanka nematerijalne štete, a tuženi donošenjem iste nije imao za cilj povredu naznačenih dobara kod tužioca. Takođe, tužilac nije dokazao ni da je tuženi rešenje o prestanku radnog odnosa doneo u cilju šikaniranja ili namere zloupotrebe prava tužioca.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je zaključio da je pravilna odluka prvostepenog suda u delu za naknadu materijalne štete tužiocu na ime izgubljene zarade, u visini dosuđenoj prvostepenom odlukom. Međutim, u odnosu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku, s obzirom da je pogrešno primenjena odredba člana 164. Zakona o radu i ocenio da tužiocu na ime ove naknade pripada šteta u visini od 125.000,00 dinara, jer iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra proizlazi da je tužilac usled nezakonitog otkaza trpeo duševne patnje, koje su ostavile trajne psihosomatske posledice na njega u vidu umanjenja životne aktivnosti od 5% zbog dobijanja dijabetesa, odnosno da postoji uzročno-posledična veza između nezakonitog prestanka radnog odnosa i umanjenja životne aktivnosti tužioca, pa samim tim da postoji i odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Neosnovani su revizijski navodi kojima se osporava pasivna legitimacija tužene u ovoj parnici, jer su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, nalazeći da je tužena pasivno legitimisana u ovoj parnici i da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, iz kojih razloga mu je rešenje o prestanku radnog odnosa poništeno i tužilac vraćen na rad, pa postoji i obaveza tužene da mu naknadi materijalnu i nematerijalnu štetu iz ovog osnova.

Naime, kod činjenice da je članom 63. Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore propisano da sva prava i obaveze Savezne Republike Jugoslavije prelaze na državnu zajednicu, odnosno njene članice, te da je Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje Državne zajednice Srbije i Crne Gore propisano da do definisanja konačnog statusa nastavljaju da obavljaju poslove savezni organi nabrojani članom 15. među kojima je i ..., to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da su prava i obaveze Savezne Republike Jugoslavije – Savezne uprave za kontrolu letenja, prenete na Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, čiji su univerzalni sukcesori Republika Srbija i Republika Crna Gora, iz kojih razloga je Republika Srbija, suprotno navodima revizije, pasivno legitimisana u ovoj parnici.

Takođe, suprotno navodima revizije, pravilno je izraženo pravno stanovište drugostepenog suda u pogledu ocene odgovornosti tužene za naknadu nematerijalne štete po osnovu umanjenja životne aktivnosti, a dati razlozi su jasni i pravilni, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Naime, za štetu zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa poslodavac odgovara po osnovu pretpostavljene krivice i takvom odlukom može kod zaposlenog da prouzrokuje i nematerijalnu štetu, a zaposleni pravo na naknadu ostvaruje po pravilima odgovornosti za štetu iz člana 154. stav 1. ZOO, a u konkretnom slučaju je utvrđeno da postoji uzročno posledična veza između nezakonitog prestanka radnog odnosa kod tuženog i umanjenja životne aktivnosti tužioca.

Iz navedenih razloga, a s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postupka je takođe potvrđena, jer su pravilno primenjene odredbe člana 153. i 154. ZPP, kao i člana 165. istog zakona, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen, iz razloga što odgovor na reviziju ne predstavlja nužni trošak.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić