Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3813/17 од 13.04.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом и четвртом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу трећем изреке, па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због умањења животне активности исплати износ од 125.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 01.06.2017. године до исплате, док је у преосталом делу одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду штете због умањења животне активности за износ од још 1.135.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 01.06.2017. године до исплате, као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка по жалби у износу од 113.000,00 динара, док је у преосталом делу захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби за износ од 37.500,00 динара, одбијен као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408, у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/2014), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се указује на повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, што сагласно члану 407. ЗПП, не може бити ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен у ..., на пословима ..., све до 02.06.1992. године, када му је решењем .../... бр. ... од 31.07.1992. године, отказан Уговор о раду. Правноснажном и извршном пресудом Апелационог суда у Београду од 13.02.2014. године, наведено решење о отказу Уговора о раду је поништено као незаконито и тужилац враћен на рад. Тужилац је у периоду од 01.01.1994. године до 20.09.2002. године, био запослен у предузећу „...“ д.о.о. ..., а од 21.09.2002. године, па надаље у предузећу „...“. С обзиром да је тужилац због незаконитог отказа претрпео штету у виду изгубљене зараде, првостепени суд је обавезао тужену да исту накнади тужиоцу, а висину штете је утврдио из налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке, који је налаз израдио на основу просечних зарада два упоредна радника који су радили на пословима ... у наведеном спорном периоду, узевши у обзир и примања која је тужилац остварио код другог послодавца, уз извршену ревалоризацију зараде од 02.06.1992. године до 31.12.1993. године.

Првостепени суд је одбио захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете, из разлога што одлука о престанку радног односа сама по себи не може бити узрок настанка нематеријалне штете, а тужени доношењем исте није имао за циљ повреду назначених добара код тужиоца. Такође, тужилац није доказао ни да је тужени решење о престанку радног односа донео у циљу шиканирања или намере злоупотребе права тужиоца.

С обзиром на утврђено чињенично стање, другостепени суд је закључио да је правилна одлука првостепеног суда у делу за накнаду материјалне штете тужиоцу на име изгубљене зараде, у висини досуђеној првостепеном одлуком. Међутим, у односу на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, другостепени суд је преиначио првостепену одлуку, с обзиром да је погрешно примењена одредба члана 164. Закона о раду и оценио да тужиоцу на име ове накнаде припада штета у висини од 125.000,00 динара, јер из налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра произлази да је тужилац услед незаконитог отказа трпео душевне патње, које су оставиле трајне психосоматске последице на њега у виду умањења животне активности од 5% због добијања дијабетеса, односно да постоји узрочно-последична веза између незаконитог престанка радног односа и умањења животне активности тужиоца, па самим тим да постоји и одговорност тужене за штету коју тужилац трпи.

Према становишту Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне и нематеријалне штете.

Неосновани су ревизијски наводи којима се оспорава пасивна легитимација тужене у овој парници, јер су нижестепени судови правилно применили материјално право, налазећи да је тужена пасивно легитимисана у овој парници и да је тужиоцу незаконито престао радни однос, из којих разлога му је решење о престанку радног односа поништено и тужилац враћен на рад, па постоји и обавеза тужене да му накнади материјалну и нематеријалну штету из овог основа.

Наиме, код чињенице да је чланом 63. Уставне повеље Државне заједнице Србије и Црне Горе прописано да сва права и обавезе Савезне Републике Југославије прелазе на државну заједницу, односно њене чланице, те да је Законом о спровођењу Уставне повеље Државне заједнице Србије и Црне Горе прописано да до дефинисања коначног статуса настављају да обављају послове савезни органи набројани чланом 15. међу којима је и ..., то је правилан закључак нижестепених судова да су права и обавезе Савезне Републике Југославије – Савезне управе за контролу летења, пренете на Државну заједницу Србије и Црне Горе, чији су универзални сукцесори Република Србија и Република Црна Гора, из којих разлога је Република Србија, супротно наводима ревизије, пасивно легитимисана у овој парници.

Такође, супротно наводима ревизије, правилно је изражено правно становиште другостепеног суда у погледу оцене одговорности тужене за накнаду нематеријалне штете по основу умањења животне активности, а дати разлози су јасни и правилни, које прихвата и Врховни касациони суд. Наиме, за штету због незаконите одлуке о престанку радног односа послодавац одговара по основу претпостављене кривице и таквом одлуком може код запосленог да проузрокује и нематеријалну штету, а запослени право на накнаду остварује по правилима одговорности за штету из члана 154. став 1. ЗОО, а у конкретном случају је утврђено да постоји узрочно последична веза између незаконитог престанка радног односа код туженог и умањења животне активности тужиоца.

Из наведених разлога, а с обзиром да се осталим наводима ревизије оспорава утврђено чињенично стање, што не може бити ревизијски разлог према одредби члана 407. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је применом члана 414. ЗПП, одлучио као у изреци.

Одлука о трошковима парничног поступка је такође потврђена, јер су правилно примењене одредбе члана 153. и 154. ЗПП, као и члана 165. истог закона, док је захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка одбијен, из разлога што одговор на ревизију не представља нужни трошак.

Председник већа – судија

Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић