Tuženi je dostavio odgovor na reviziju, kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio da se revizija odbaci kao nedozvoljena. Troškove je tražio.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. ZPP za izuzetnu dozvoljenost revizije. Pobijana drugostepena presuda kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev koji je za predmet imao potraživanje tužioca na ime manje isplaćene osnovne zarade za period od juna 2017. godine do jula 2020. godine, uz obrazloženje da je tuženi pogrešno utvrdio cenu rada za najjednostavniji rad, ali da je tužiočeva zarada pravilno umanjivana primenom Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'' br. 116/14), te Kolektivnih ugovora tuženog i Sporazuma o osnovici za obračun i isplatu zarada za zaposlene kod tuženog, nije protivna sudskoj praksi i izraženim pravnim shvatanjima revizijskog suda. Revizijskim navodima tužioca ukazuje se na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, što samo po sebi nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije. Revident ne ukazuje na druge pravnosnažne sudske odluke u kojima je u istoj činjeničnopravnoj situaciji drugačije odlučeno. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizijski navodi nisu pravno relevantan osnov za prihvatanje posebne revizije.

Zato je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ovog ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Ovaj spor iz radnog odnosa ne odnosi se na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa iz člana 441. ZPP, već na potraživanje u novcu. Kako je tužilac tužbu podneo 12.08.2020. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u izreci ovog rešenja u drugom stavu.

Na osnovu odredbe iz člana 165. stav 1. ZPP, stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji jer sa revizijom nije uspeo, a primenom čl. 153. i 154. ZPP i zahtev tuženog jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić