Тужени је доставио одговор на ревизију, којим је оспорио ревизијске наводе тужиоца и предложио да се ревизија одбаци као недозвољена. Трошкове је тражио.

Одредбом чланa 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС , 55/14, 87/18, 18/20) – у даљем тексту: ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана закона прописано је да о дозвољености и основаности из става 1. овог члана, одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије изјављене на основу цитиране законске одредбе, Врховни касациони суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, као ни разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване побијане одлуке нижестепених судова, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. ЗПП за изузетну дозвољеност ревизије. Побијана другостепена пресуда којом је правноснажно одбијен тужбени захтев који је за предмет имао потраживање тужиоца на име мање исплаћене основне зараде за период од јуна 2017. године до јула 2020. године, уз образложење да је тужени погрешно утврдио цену рада за најједноставнији рад, али да је тужиочева зарада правилно умањивана применом Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава (''Службени гласник РС'' бр. 116/14), те Колективних уговора туженог и Споразума о основици за обрачун и исплату зарада за запослене код туженог, није противна судској пракси и израженим правним схватањима ревизијског суда. Ревизијским наводима тужиоца указује се на погрешну примену материјалног права од стране нижестепених судова, што само по себи није разлог за изузетну дозвољеност ревизије. Ревидент не указује на друге правноснажне судске одлуке у којима је у истој чињеничноправној ситуацији другачије одлучено. По налажењу Врховног касационог суда, ревизијски наводи нису правно релевантан основ за прихватање посебне ревизије.

Зато је на основу одредбе члана 404. став 2. овог ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом oдредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Овај спор из радног односа не односи се на заснивање, постојање и престанак радног односа из члана 441. ЗПП, већ на потраживање у новцу. Како је тужилац тужбу поднео 12.08.2020. године, а побијани део правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, изјављена ревизија није дозвољена, у смислу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења у другом ставу.

На основу одредбе из члана 165. став 1. ЗПП, ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по ревизији јер са ревизијом није успео, а применом чл. 153. и 154. ЗПП и захтев туженог јер се не ради о трошковима потребним ради вођења парнице.

Председник већа-судија

Катарина Манојловић Андрић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић