Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tužene i 15.07.2000. godine raspoređena na radno mesto vozačkih dozvola u odeljenju SUP N.S., kao službeno lice. Protiv tužilje je 03.07.2003. godine podneta disciplinska prijava zbog toga što je protivno važećim propisima izvršila registraciju određenih vozila. Disciplinski tužilac je podneo optužnicu, tužilja u tom postupku nije iznela odbranu, a disciplinski postupak nije okončan jer je iz istih razloga protiv tužilje pokrenut krivični postupak. Istražni sudija je 12.01.2003. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage, a javni tužilac je protiv tužilje podigao optužnicu 14.09.2004. godine. Pravnosnažnom krivičnom presudom od 21.12.2005. godine tužilja je oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Tužena je, u međuvremenu, 04.07.2003. godine udaljila tužilju sa posla, potom je rešenjem od 11.02.2004. godine tužilji prestao radni odnos kod tužene sa 16.02.2004. godine jer je protiv nje pokrenut krivični postupak. Tužilja je protiv rešenja od 11.02.2004. godine izjavila prigovor koji je odbijen rešenjem drugostepenog organa od 24.03.2004. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su pobijana rešenja tužene od 11.02.2004. godine i 24.03.2004. godine nezakonita.

Zakon o Unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ br. 44/91 ... 8/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanih rešenja, u članu 34. stav 1. propisuje da se u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radnom mestu ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i posebne uslove i to: da nije osuđivano za krivična dela protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i za krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda, te da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje. Istim zakonom propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos na koje je pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo iz člana 34. stav 1. tačka 1. ovog zakona a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem u rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2. ovog zakona. Članom 45. istog zakona propisano je da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo iz člana 34. stav 1. tačka 1. zakona ili ako prestane da ispunjava neke od uslova za prijem na rad u državnim organima ili posebne uslove iz člana 34. stav 1. tačka 2. ovog zakona. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a ceneći citirane odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima, nadležnom organu Ministarstva unutrašnjih poslova ostavljena je mogućnost da ceni o kakvom je krivičnom delu reč zbog kojeg se vodi krivični postupak i da u skladu sa tom ocenom može da donese odluku o prestanku radnog odnosa. To znači da je poslodavcu, koji obavlja specifične poslove, data mogućnost ocene značaja krivičnog dela za koje je pokrenut krivični postupak i da li je ponašanje zaposlenog takvo da šteti ugledu službe, čime bi bila izvršena teža povreda radne obaveze. U konkretnom slučaju, tužilji je prestao radni odnos pre stupanja na snagu optužnice kojom joj je stavljeno na teret da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja. U momentu otkaza tuženi je morao da konkretizuje i tačno označi radnje tužilje, koje pri tom moraju da budu i takve prirode da štete ugledu i zaštiti interesa službe, čija bi posledica bila izricanje mere prestanka radnog odnosa. Međutim, osporena rešenja nadležni organ tužene je doneo koristeći ovlašćenja protivno članu 34. Zakona o unutrašnjim poslovima, obzirom da je proizvoljno određen razlog za otkaz, bez detaljne ocene svih okolnosti konkretnog slučaja. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je, prilikom donošenja odluke o prestanku radnog odnosa, nadležni organ Ministarstva unutrašnjih poslova svoja ovlašćenja koristio protivno cilju kojem ona služe i da nisu doneta u cilju zaštite interesa i potrebe službe. Takođe, doneta rešenja su u suprotnosti sa članovima 4, 7. i 10. Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, zato što tužilji u disciplinskom postupku koji je pokrenut protiv nje, nije data mogućnost da se brani od navoda iznetih u disciplinskoj prijavi, čime joj je povređeno pravo na odbranu. Imajući u vidu da je pravna posledica poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, vraćanje zaposlenog, odlučeno je da se tužilja vrati na rad.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prilikom odlučivanja, cenjeni su i ostali navodi revizije, ali ih sud nije posebno obrazlagao obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.