Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код тужене и 15.07.2000. године распоређена на радно место возачких дозвола у одељењу СУП Н.С., као службено лице. Против тужиље је 03.07.2003. године поднета дисциплинска пријава због тога што је противно важећим прописима извршила регистрацију одређених возила. Дисциплински тужилац је поднео оптужницу, тужиља у том поступку није изнела одбрану, а дисциплински поступак није окончан јер је из истих разлога против тужиље покренут кривични поступак. Истражни судија је 12.01.2003. године донео решење о спровођењу истраге, а јавни тужилац је против тужиље подигао оптужницу 14.09.2004. године. Правноснажном кривичном пресудом од 21.12.2005. године тужиља је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело злоупотребе службеног положаја. Тужена је, у међувремену, 04.07.2003. године удаљила тужиљу са посла, потом је решењем од 11.02.2004. године тужиљи престао радни однос код тужене са 16.02.2004. године јер је против ње покренут кривични поступак. Тужиља је против решења од 11.02.2004. године изјавила приговор који је одбијен решењем другостепеног органа од 24.03.2004. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови закључили да су побијана решења тужене од 11.02.2004. године и 24.03.2004. године незаконита.

Закон о Унутрашњим пословима („Службени гласник РС“ бр. 44/91 ... 8/01), који је био на снази у време доношења побијаних решења, у члану 34. став 1. прописује да се у радни однос у Министарству унутрашњих послова на радном месту овлашћеног службеног лица и радника на одређеним дужностима може примити лице које поред законом утврђених услова за пријем на рад у државне органе испуњава и посебне услове и то: да није осуђивано за кривична дела против Уставом утврђеног поретка и безбедности, против оружаних снага, против привреде и имовине, против службене дужности и за кривична дела извршена из користољубља и нечасних побуда, те да се против њега не води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности и да му правноснажном пресудом није изречена мера забране вршења позива, делатности или дужности, док таква забрана траје. Истим законом прописано је да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос на које је правноснажном пресудом осуђен за кривично дело из члана 34. став 1. тачка 1. овог закона а може му престати радни однос и ако престане да испуњава, односно ако се накнадно утврди да није испуњавао неки од услова за пријем у рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2. овог закона. Чланом 45. истог закона прописано је да раднику Министарства унутрашњих послова престаје радни однос ако је правноснажном пресудом осуђен за кривично дело из члана 34. став 1. тачка 1. закона или ако престане да испуњава неке од услова за пријем на рад у државним органима или посебне услове из члана 34. став 1. тачка 2. овог закона. По оцени Врховног касационог суда, а ценећи цитиране одредбе Закона о унутрашњим пословима, надлежном органу Министарства унутрашњих послова остављена је могућност да цени о каквом је кривичном делу реч због којег се води кривични поступак и да у складу са том оценом може да донесе одлуку о престанку радног односа. То значи да је послодавцу, који обавља специфичне послове, дата могућност оцене значаја кривичног дела за које је покренут кривични поступак и да ли је понашање запосленог такво да штети угледу службе, чиме би била извршена тежа повреда радне обавезе. У конкретном случају, тужиљи је престао радни однос пре ступања на снагу оптужнице којом јој је стављено на терет да је извршила кривично дело злоупотребе службеног положаја. У моменту отказа тужени је морао да конкретизује и тачно означи радње тужиље, које при том морају да буду и такве природе да штете угледу и заштити интереса службе, чија би последица била изрицање мере престанка радног односа. Међутим, оспорена решења надлежни орган тужене је донео користећи овлашћења противно члану 34. Закона о унутрашњим пословима, обзиром да је произвољно одређен разлог за отказ, без детаљне оцене свих околности конкретног случаја. Стога је правилан закључак нижестепених судова да је, приликом доношења одлуке о престанку радног односа, надлежни орган Министарства унутрашњих послова своја овлашћења користио противно циљу којем она служе и да нису донета у циљу заштите интереса и потребе службе. Такође, донета решења су у супротности са члановима 4, 7. и 10. Конвенције Међународне организације рада бр. 158. о престанку радног односа на иницијативу послодавца, зато што тужиљи у дисциплинском поступку који је покренут против ње, није дата могућност да се брани од навода изнетих у дисциплинској пријави, чиме јој је повређено право на одбрану. Имајући у виду да је правна последица поништаја одлуке о престанку радног односа, враћање запосленог, одлучено је да се тужиља врати на рад.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаним одлукама погрешно примењено материјално право. Приликом одлучивања, цењени су и остали наводи ревизије, али их суд није посебно образлагао обзиром да нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 414. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.