Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu na određeno vreme, zaključenog dana 09.08.2017. godine, za period od 01.08.2017. godine do 31.10.2017. godine. Tužiocu je radni odnos na određeno vreme produžavan sve do zaključenja ugovora o radu od 12.07.2019. godine, kada je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. U utuženom periodu smenski rad nije bio predviđen kao osnov za isplatu uvećane zarade kod tuženog. Tužilac je u utuženom periodu radio u smenama. Tužiocu nije isplaćivana uvećana zarada po osnovu smenskog rada. Utvrđeno je da iznos uvećane zarade za rad u smenama u utuženom periodu koji tužiocu nije isplaćen iznosi 235.503,00 dinara.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocu uvećanu zaradu za rad u smenama na temelju odredbe člana 104. stav 2. Zakona o radu, shodno kojoj se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Polazeći od iskaza tužioca, koji je prvostepeni sud u tom delu prihvatio, da se drugim zaposlenima koji su utuženom periodu obavljali smenski rad kod tuženog, isplaćivala uvećana zarade po tom osnovu, a tužiocu nije, prvostepeni sud je pri nespornoj činjenici da je tužilac obavljao smenski rad u posmatranom periodu obavezao tuženog da mu isplati uvećanu zaradu po tom osnovu.

Drugostepeni sud ne prihvata takav materijalnopravni zaključak prvostepenog suda. Odluku o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca zasniva na odredbi člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14), shodno kojoj smenski rad nije predviđen kao zakonski osnov za isplatu uvećane zarade već kao autonomno pravo poslodavca da taj osnov uvećanja zarade predvidi opštim aktom ili ugovorom o radu. Pri nespornoj činjenici da opštim aktom tuženog, kao ni ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim, smenski rad nije predviđen kao osnov za uvećanje zarade, drugostepeni sud odbija tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je drugostepena odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Smenski rad kao osnov za isplatu uvećane zarade bio je izričito predviđen kao zakonski osnov za isplatu uvećane zarade odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 54/09) i to u visini od najmanje 26% od osnovice, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U noveliranoj odredbi člana 108. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14) izostavljen je smenski rad kao osnov za uvećanje zarade. Navedena odredba u stavu 4. predviđa da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Nesporna je činjenica da u utuženom periodu opštim aktom tuženog kao poslodavca smenski rad nije bio predviđen kao osnov za uvećanje zarade, kao ni u zaključenom ugovoru o radu sa tužiocem. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da ne postoji osnov po kom se tužiocu može dosuditi uvećana zarada za obavljeni smenski rad.

Kako je revizija tužioca u konkretnom slučaju dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, to je bez uticaja ukazivanje revidenta na sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj činjenično-pravnoj situaciji što predstavlja razlog za izjavljivanje posebne revizije. Revizija se može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja samo u slučajevima iz čl. 403 st. 2 Zakona o parničnom postupku. Stoga se presuda u ovoj pravnoj stvari preispituje na temelju činjenica utvrđenih u ovom postupku. U predmetnom postupku nije utvrđena činjenica da su drugi zaposleni kod tuženog, koji su obavljali smenski rad, dobijali uvećanu zaradu po tom osnovu. O toj činjenici izjasnio se samo tužilac u svom iskazu, saslušan u svojstvu parnične stranke. Pravilno drugostepeni sud konstatuje da tužilac do zaključenja glavne rasprave nije pružio dokaze na tu okolnost.

U odlukama na koje revident ukazuje, u kojima je tužiocima u tim sporovima dosuđena naknada za rad u smenama, utvrđena je činjenica da je drugim zaposlenima koji su obavljali smenski rad isplaćivana uvećana zarada po tom osnovu. U obrazloženju jedne od presuda, koje revident citira, navodi se da je činjenica da je drugim zaposlenima isplaćivana uvećana zarada za rad u smenama utvrđena na osnovu uvida u ugovore o radu za te zaposlene. Stoga takva činjenica nije mogla biti utvrđena na osnovu iskaza tužioca kao parnične stranke, zainteresovane za ishod spora. Usled navedenog nema mesta primeni odredbe člana 104. stav 2. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, pa je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene odluke.

U skladu sa iznetim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić