Испитујући побијану другостепену пресуду у границама ревизијских навода, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиоца неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је засновао радни однос код туженог на основу уговора о раду на одређено време, закљученог дана 09.08.2017. године, за период од 01.08.2017. године до 31.10.2017. године. Тужиоцу је радни однос на одређено време продужаван све до закључења уговора о раду од 12.07.2019. године, када је засновао радни однос на неодређено време. У утуженом периоду сменски рад није био предвиђен као основ за исплату увећане зараде код туженог. Тужилац је у утуженом периоду радио у сменама. Тужиоцу није исплаћивана увећана зарада по основу сменског рада. Утврђено је да износ увећане зараде за рад у сменама у утуженом периоду који тужиоцу није исплаћен износи 235.503,00 динара.

Првостепени суд је досудио тужиоцу увећану зараду за рад у сменама на темељу одредбе члана 104. став 2. Закона о раду, сходно којој се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца. Полазећи од исказа тужиоца, који је првостепени суд у том делу прихватио, да се другим запосленима који су утуженом периоду обављали сменски рад код туженог, исплаћивала увећана зараде по том основу, а тужиоцу није, првостепени суд је при неспорној чињеници да је тужилац обављао сменски рад у посматраном периоду обавезао туженог да му исплати увећану зараду по том основу.

Другостепени суд не прихвата такав материјалноправни закључак првостепеног суда. Одлуку о неоснованости тужбеног захтева тужиоца заснива на одредби члана 108. став 4. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 75/14), сходно којој сменски рад није предвиђен као законски основ за исплату увећане зараде већ као аутономно право послодавца да тај основ увећања зараде предвиди општим актом или уговором о раду. При неспорној чињеници да општим актом туженог, као ни уговором о раду који је тужилац закључио са туженим, сменски рад није предвиђен као основ за увећање зараде, другостепени суд одбија тужбени захтев тужиоца као неоснован.

Врховни касациони суд је становишта да је другостепена одлука донета правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање.

Сменски рад као основ за исплату увећане зараде био је изричито предвиђен као законски основ за исплату увећане зараде одредбом члана 108. став 1. тачка 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 54/09) и то у висини од најмање 26% од основице, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде. У новелираној одредби члана 108. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 75/14) изостављен је сменски рад као основ за увећање зараде. Наведена одредба у ставу 4. предвиђа да општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама. Неспорна је чињеница да у утуженом периоду општим актом туженог као послодавца сменски рад није био предвиђен као основ за увећање зараде, као ни у закљученом уговору о раду са тужиоцем. Стога је правилан закључак другостепеног суда да не постоји основ по ком се тужиоцу може досудити увећана зарада за обављени сменски рад.

Како је ревизија тужиоца у конкретном случају дозвољена у смислу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, то је без утицаја указивање ревидента на судске одлуке у којима је другачије одлучено у истој чињенично-правној ситуацији што представља разлог за изјављивање посебне ревизије. Ревизија се може изјавити због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања само у случајевима из чл. 403 ст. 2 Закона о парничном поступку. Стога се пресуда у овој правној ствари преиспитује на темељу чињеница утврђених у овом поступку. У предметном поступку није утврђена чињеница да су други запослени код туженог, који су обављали сменски рад, добијали увећану зараду по том основу. О тој чињеници изјаснио се само тужилац у свом исказу, саслушан у својству парничне странке. Правилно другостепени суд констатује да тужилац до закључења главне расправе није пружио доказе на ту околност.

У одлукама на које ревидент указује, у којима је тужиоцима у тим споровима досуђена накнада за рад у сменама, утврђена је чињеница да је другим запосленима који су обављали сменски рад исплаћивана увећана зарада по том основу. У образложењу једне од пресуда, које ревидент цитира, наводи се да је чињеница да је другим запосленима исплаћивана увећана зарада за рад у сменама утврђена на основу увида у уговоре о раду за те запослене. Стога таква чињеница није могла бити утврђена на основу исказа тужиоца као парничне странке, заинтересоване за исход спора. Услед наведеног нема места примени одредбе члана 104. став 2. Закона о раду.

Врховни касациони суд је ценио и остале ревизијске наводе тужиоца, па је нашао да су неосновани и без утицаја на правилност другостепене одлуке.

У складу са изнетим разлозима, Врховни касациони суд је применом одредбе члана 414. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић