Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 … 18/20), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP , Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene počev od 03.08.1987. godine. Tužilac je prema zaključenom ugovoru o radu pod izmenjenim uslovima od 18.06.2015. godine, obavljao poslove „...“, a na osnovu Aneksa 1 ugovora o radu pod izmenjenim uslovima od 04.04.2017. godine poslove „...“. Članom 7. ugovora od 18.06.2015. godine ugovoreno je pravo tužioca na uvećanu zaradu prema elementima, u visini, na način i po postupku utvrđenim zakonom i opštim aktima poslodavca. Tužilac je u spornom periodu, za koji zahteva isplatu uvećane zarade za smenski rad, obavljao rad kontinuirano prema utvrđenom nedeljnom rasporedu sačinjenom od strane neposrednog rukovodioca, na taj način što je radio u dve smene i to u prvoj koja počinje od 05,30 – 06,00 časova i u drugoj koja je počinjala od 14,00 časova i završavala se u 22,00 časa, a izuzetno u 22,30 – 23,00 časa, dok je nedeljom druga smena počinjala u 16,00 časova i završavala se u 00,00 časova. Tužilac nikada nije radio treću smenu, koja je podrazumevala neprekidan rad noću od 22,00 do 06,00 časova sledećeg dana. Visina neisplaćene uvećane zarade po osnovu rada u smenama u spornom periodu, utvrđena je i opredeljena prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 108. u vezi člana 63. Zakona o radu ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Prema datim razlozima, odredbe kolektivnih ugovora, koji su kod tuženog važili u spornom periodu, a kojima se pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama od 26% od osnovice priznaje samo zaposlenima koji rade u tri odnosno četiri smene i to pod uslovom da raspored smena od njih zahteva da naizmenično rade neprekidno osam časova noću, utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, zbog čega nema mesta njihovoj primeni u konkretnom slučaju. Uvećanje zarade za smenski rad, ukoliko je predviđeno KU, se ne sme uslovljavati radom noću, jer je to protivno suštini instituta smenskog rada i definiciji smenskog rada Direktive Evropske unije iz 2003. godine, zbog čega tužiocu, prema stavu prvostepenog suda, pripada pravo na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u spornom periodu u iznosu utvrđenom iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pa je preinačio prvostepenu odluku i odbio zahtev tužioca da mu tužena isplati na ime smenskog rada naznačene iznose. Naime, drugostepeni sud nalazi da Zakon o radu nije izričito priznao zaposlenima pravo na uvećanje zarade za rad u smenama, niti predvideo uslove za sticanje ovog prava, već je članom 108. stav 2. poslodavcima ostavio mogućnost utvrđenja ovog prava i konkretnih uslova za ostvarenje prava. Zaključenim ugovorom o radu predviđeno je pravo na uvećanu zaradu prema elementima u visini i na način u postupku utvrđenim zakonom i opštim aktom poslodavca. Zbog toga je drugostepeni sud stava da u konkretnom slučaju nema mesta tumačenju odredbi kolektivnih ugovora tuženog, već se one imaju primeniti onako kako glase, a to znači da tužilac ne ispunjava uslove predviđene odredbama kolektivnih ugovora tužene za uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, jer nije radio u trećoj smeni i naizmenično neprekidno 8 časova noću.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 8. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS” br. 24/2005 … 75/2014), kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom. Članom 9. istog zakona je propisano da će se primeniti odredbe zakona, ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, a da su pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, ništave.

Članom 108. stav 1. tačka 2. istog Zakona o radu, predviđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade -najmanje 26% od osnovice. Zakon o radu noveliranom odredbom člana 108. ne predviđa posebno pravo na uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, ali je u smislu stava 4. istog člana poslodavcima ostavljena mogućnost da opštim aktima ili ugovorom o radu utvrde takvo pravo zaposlenima, što je tužena učinila svojim kolektivnim ugovorima važećim u spornom periodu, priznavajući pravo na uvećanje zarade po ovom osnovu u visini 26% od osnovice zaposlenima koji su radili u trećoj ili četvrtoj smeni, odnosno noću. Propisivanjem uslova za ostvarenje ovog prava opštim aktom poslodavca ne utvrđuju se nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom koji je u primeni u utuženom periodu.

Shodno navedenom, kako je prema utvrđenom činjeničnom stanju radno vreme tužioca u spornom periodu bilo takvo da je obavljao rad u dve smene, koje su trajale po osam sati, a da nije radio u trećoj i četvrtoj smeni i naizmenično neprekidno osam časova noću, to i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac ne ispunjava uslove predviđene odredbama Kolektivnih ugovora tužene za uvećanje zarade po osnovu rada u smenama, pa je postavljeni tužbeni zahtev neosnovan, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci. Zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova je odbijen, jer nije uspeo sa revizijom.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić