Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Ревизија тужиоца је дозвољена применом члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 … 18/20), због чега није било места оцени дозвољености изузетне ревизије применом члана 404. ЗПП.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Наводе у ревизији којима се указује да је у поступку учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП , Врховни касациони суд није ценио, јер се ревизија из овог разлога не може изјавити у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у радном односу код тужене почев од 03.08.1987. године. Тужилац је према закљученом уговору о раду под измењеним условима од 18.06.2015. године, обављао послове „...“, а на основу Анекса 1 уговора о раду под измењеним условима од 04.04.2017. године послове „...“. Чланом 7. уговора од 18.06.2015. године уговорено је право тужиоца на увећану зараду према елементима, у висини, на начин и по поступку утврђеним законом и општим актима послодавца. Тужилац је у спорном периоду, за који захтева исплату увећане зараде за сменски рад, обављао рад континуирано према утврђеном недељном распореду сачињеном од стране непосредног руководиоца, на тај начин што је радио у две смене и то у првој која почиње од 05,30 – 06,00 часова и у другој која је почињала од 14,00 часова и завршавала се у 22,00 часа, а изузетно у 22,30 – 23,00 часа, док је недељом друга смена почињала у 16,00 часова и завршавала се у 00,00 часова. Тужилац никада није радио трећу смену, која је подразумевала непрекидан рад ноћу од 22,00 до 06,00 часова следећег дана. Висина неисплаћене увећане зараде по основу рада у сменама у спорном периоду, утврђена је и опредељена према налазу и мишљењу судског вештака.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом члана 108. у вези члана 63. Закона о раду оценио да је тужбени захтев основан. Према датим разлозима, одредбе колективних уговора, који су код туженог важили у спорном периоду, а којима се право на увећану зараду за рад у сменама од 26% од основице признаје само запосленима који раде у три односно четири смене и то под условом да распоред смена од њих захтева да наизменично раде непрекидно осам часова ноћу, утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, због чега нема места њиховој примени у конкретном случају. Увећање зараде за сменски рад, уколико је предвиђено КУ, се не сме условљавати радом ноћу, јер је то противно суштини института сменског рада и дефиницији сменског рада Директиве Европске уније из 2003. године, због чега тужиоцу, према ставу првостепеног суда, припада право на увећање зараде по основу сменског рада у спорном периоду у износу утврђеном из налаза и мишљења судског вештака.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је закључио да је првостепени суд погрешно применио материјално право, па је преиначио првостепену одлуку и одбио захтев тужиоца да му тужена исплати на име сменског рада назначене износе. Наиме, другостепени суд налази да Закон о раду није изричито признао запосленима право на увећање зараде за рад у сменама, нити предвидео услове за стицање овог права, већ је чланом 108. став 2. послодавцима оставио могућност утврђења овог права и конкретних услова за остварење права. Закљученим уговором о раду предвиђено је право на увећану зараду према елементима у висини и на начин у поступку утврђеним законом и општим актом послодавца. Због тога је другостепени суд става да у конкретном случају нема места тумачењу одредби колективних уговора туженог, већ се оне имају применити онако како гласе, а то значи да тужилац не испуњава услове предвиђене одредбама колективних уговора тужене за увећање зараде по основу рада у сменама, јер није радио у трећој смени и наизменично непрекидно 8 часова ноћу.

По оцени Врховног касационог суда, супротно наводима ревизије, побијана пресуда је заснована на правилној примени материјалног права.

Према члану 8. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС” бр. 24/2005 … 75/2014), колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Чланом 9. истог закона је прописано да ће се применити одредбе закона, ако општи акт и поједине његове одредбе утврђују неповољније услове рада од услова утврђених законом, а да су поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, ништаве.

Чланом 108. став 1. тачка 2. истог Закона о раду, предвиђено је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде -најмање 26% од основице. Закон о раду новелираном одредбом члана 108. не предвиђа посебно право на увећање зараде по основу рада у сменама, али је у смислу става 4. истог члана послодавцима остављена могућност да општим актима или уговором о раду утврде такво право запосленима, што је тужена учинила својим колективним уговорима важећим у спорном периоду, признавајући право на увећање зараде по овом основу у висини 26% од основице запосленима који су радили у трећој или четвртој смени, односно ноћу. Прописивањем услова за остварење овог права општим актом послодавца не утврђују се неповољнији услови рада од услова утврђених законом који је у примени у утуженом периоду.

Сходно наведеном, како је према утврђеном чињеничном стању радно време тужиоца у спорном периоду било такво да је обављао рад у две смене, које су трајале по осам сати, а да није радио у трећој и четвртој смени и наизменично непрекидно осам часова ноћу, то и по оцени Врховног касационог суда тужилац не испуњава услове предвиђене одредбама Колективних уговора тужене за увећање зараде по основу рада у сменама, па је постављени тужбени захтев неоснован, како је то правилно закључио другостепени суд.

На основу изнетог, применом члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци. Захтев тужиоца за накнаду ревизијских трошкова је одбијен, јер није успео са ревизијом.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић