Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, što saglasno članu 407. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i obavljala poslove na radnom mestu ... ..., na osnovu aneksa ugovora o radu od 30.03.2009. godine. Dana 17.09.2013. godine, tuženi je doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je tužilja raspoređena, usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Nakon izvršene analize poslovanja i finansijskih rezultata utvrđeno je da kod tužene postoji višak zaposlenih zbog nedovoljnog i smanjenog obima posla, usled čega je došlo do gašenja radnog mesta ..., filijala ... Pravilnikom o izmeni pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 23.05.2013. godine. Dana 28.05.2013. godine donet je i Predlog programa rešavanja viška zaposlenih, a 04.07.2013. godine na osnovu predviđenih kriterijuma, sastavljena je i konačna lista zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, među kojima je i tužilja. Takođe, od polovine juna 2012.godine kod tužene su bila radno angažovana dva lica po zanimanju diplomirani ekonomisti i to najpre preko Programa stručne prakse na osnovu ugovora zaključenog sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, a po isteku perioda su nastavili da rade kod tužene po osnovu angažovanja preko Omladinske zadruge. Dana 01.07.2014. godine, nakon isteka angažovanja ovih lica podnet je predlog za njihovo zaposlenje na određeno vreme u filijali ...- ..., te je tužena sa njima zaključila ugovore o radu na određeno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu neosnovan, jer je kod tužene došlo do tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena koje su dovele do prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je tužilja radila. Tužena je ispoštovala zakonom propisanu proceduru u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, a kod činjenice da je radno mesto tužilje ukinuto i da nije postojala mogućnost da se tužilja premesti na drugo radno mesto, niti da bude raspoređena na radnim mastima na kojima su već bila angažovana lica, ali preko Programa stručne prakse, kojima je poslodavac bila Nacionalna služba za zapošljavanje, to proizlazi da je navedeno rešenje zakonito i tužbeni zahtev tužilje odbijen.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužilje preinačio prvostepenu presudu i poništio rešenje tužene kao nezakonito. Prema stavu drugostepenog suda kod tužene je u trenutku otkaza ugovora o radu tužilji postojala potreba za radnim angažovanjem novih lica koja poseduju istu stručnu spremu, kao i tužilja, s obzirom da je tužena još od polovine juna 2012. godine radno angažovala dva lica sa kojima je kasnije zaključila i ugovore o radu na određeno vreme. Iz navedenog proizlazi da je kod tužene postojala potreba za obavljanjem poslova za koje je tužilja ispunjavala uslove, te da je tuženi imao mogućnost da tužilji obezbedi premeštaj na druge poslove kao jednu od zakonom propisanih mera za zapošljavanje u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, a što je bila i obaveza tužene pre donošenja rešenja o otkazu, a što ona nije učinila, pa je iz ovih razloga poništio rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito.

Osnovano se u reviziji tužene ističe da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05,111/9), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Naime, tužilji je radni odnos kod tužene prestao usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje su dovele do ukidanja tužiljinog radnog mesta. Postupak utvrđivanja tužilje tehnološkim viškom tužena je sprovela u zakonom propisanoj proceduri. Izmenom Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 23.05.2013. godine, ukinuto je radno mesto „...e ...“ (na kojem je tužilja bila raspoređena), zatim je donet Program rešavanja viška zaposlenih, te primenom predviđenih kriterijuma sastavljena i konačna lista zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, a na kojoj se našla i tužilja. Usled nemogućnosti da joj se obezbedi obavljanje drugih poslova, tužilji je otkazan ugovor o radu, uz isplatu otpremnine. Kako je prestala potreba za radom tužilje, usled organizacionih promena kod tužene, to je obrazovan otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog čega je pobijano rešenje zakonito, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Pogrešan je stav drugostepenog suda da je tužena imala mogućnost da tužilji obezbedi premeštaj na druge poslove s obzirom da je zaključila ugovore o radu na određeno vreme sa licima koja su bila radno angažovana još od 2012. godine. Ovo iz razloga što su navedena lica bila angažovana kod tužene preko Programa stručne prakse, a zatim preko omladinske zadruge, kada im je poslodavac bila Nacionalna služba za zapošljavanje (od koje su dobijali i zaradu), a ugovore o radu na određeno vreme tužena je sa njima zaključila tek 01.07.2014. godine, na drugim poslovima, u drugoj filijali i to nakon što je tužilja dobila otkaz. Naime, u situaciji kada je tužilji prestao radni odnos rešenjem od 17.09.2013. godine, a tužena sa novim zaposlenima zaključila ugovor o radu na određeno vreme u julu mesecu 2014. godine, ta činjenica ne može biti razlog za ništavost rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji. Iz navedenog proizlazi da tužena nije imala mogućnosti da u trenutku otkazivanja ugovora o radu tužilju premesti na drugo radno mesto, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Kako je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu, to je pravilno odbijen i zahtev tužilje za vraćanje na rad, kao i da joj prizna sva prava po osnovu rada, s obzirom na akcesorni karakter tih zahteva.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi revizijske troškove u iznosu od 33.000,00 dinara za sastav revizije, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP i Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12, 99/20).

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić