Против правноснажне пресуде донете у другом степену, ревизију је благовремено изјавила тужена због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку доношења побијане пресуде, није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијом се указује на повреде поступка из тачке 12. ове законске одредбе, што сагласно члану 407. ЗПП не може бити ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код тужене и обављала послове на радном месту ... ..., на основу анекса уговора о раду од 30.03.2009. године. Дана 17.09.2013. године, тужени је донео решење о отказу уговора о раду због престанка потребе за обављањем послова на које је тужиља распоређена, услед технолошких, економских и организационих промена. Након извршене анализе пословања и финансијских резултата утврђено је да код тужене постоји вишак запослених због недовољног и смањеног обима посла, услед чега је дошло до гашења радног места ..., филијала ... Правилником о измени правилника о систематизацији радних места од 23.05.2013. године. Дана 28.05.2013. године донет је и Предлог програма решавања вишка запослених, а 04.07.2013. године на основу предвиђених критеријума, састављена је и коначна листа запослених за чијим је радом престала потреба, међу којима је и тужиља. Такође, од половине јуна 2012.године код тужене су била радно ангажована два лица по занимању дипломирани економисти и то најпре преко Програма стручне праксе на основу уговора закљученог са Националном службом за запошљавање, а по истеку периода су наставили да раде код тужене по основу ангажовања преко Омладинске задруге. Дана 01.07.2014. године, након истека ангажовања ових лица поднет је предлог за њихово запослење на одређено време у филијали ...- ..., те је тужена са њима закључила уговоре о раду на одређено време.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да је захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду неоснован, јер је код тужене дошло до технолошких, економских и организационих промена које су довеле до престанка потребе за обављањем послова на којима је тужиља радила. Тужена је испоштовала законом прописану процедуру у поступку утврђивања вишка запослених, а код чињенице да је радно место тужиље укинуто и да није постојала могућност да се тужиља премести на друго радно место, нити да буде распоређена на радним мастима на којима су већ била ангажована лица, али преко Програма стручне праксе, којима је послодавац била Национална служба за запошљавање, то произлази да је наведено решење законито и тужбени захтев тужиље одбијен.

Другостепени суд је усвајајући жалбу тужиље преиначио првостепену пресуду и поништио решење тужене као незаконито. Према ставу другостепеног суда код тужене је у тренутку отказа уговора о раду тужиљи постојала потреба за радним ангажовањем нових лица која поседују исту стручну спрему, као и тужиља, с обзиром да је тужена још од половине јуна 2012. године радно ангажовала два лица са којима је касније закључила и уговоре о раду на одређено време. Из наведеног произлази да је код тужене постојала потреба за обављањем послова за које је тужиља испуњавала услове, те да је тужени имао могућност да тужиљи обезбеди премештај на друге послове као једну од законом прописаних мера за запошљавање у поступку утврђивања вишка запослених, а што је била и обавеза тужене пре доношења решења о отказу, а што она није учинила, па је из ових разлога поништио решење о отказу уговора о раду као незаконито.

Основано се у ревизији тужене истиче да је другостепени суд погрешно применио материјално право.

Одредбом члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду (''Службени гласник РС'' бр. 24/05,111/9), прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Наиме, тужиљи је радни однос код тужене престао услед технолошких, економских и организационих промена, које су довеле до укидања тужиљиног радног места. Поступак утврђивања тужиље технолошким вишком тужена је спровела у законом прописаној процедури. Изменом Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова од 23.05.2013. године, укинуто је радно место „...е ...“ (на којем је тужиља била распоређена), затим је донет Програм решавања вишка запослених, те применом предвиђених критеријума састављена и коначна листа запослених за чијим је радом престала потреба, а на којој се нашла и тужиља. Услед немогућности да јој се обезбеди обављање других послова, тужиљи је отказан уговор о раду, уз исплату отпремнине. Како је престала потреба за радом тужиље, услед организационих промена код тужене, то је образован отказни разлог из члана 179. став 1. тачка 9. Закона о раду, због чега је побијано решење законито, како је то правилно закључио првостепени суд.

Погрешан је став другостепеног суда да је тужена имала могућност да тужиљи обезбеди премештај на друге послове с обзиром да је закључила уговоре о раду на одређено време са лицима која су била радно ангажована још од 2012. године. Ово из разлога што су наведена лица била ангажована код тужене преко Програма стручне праксе, а затим преко омладинске задруге, када им је послодавац била Национална служба за запошљавање (од које су добијали и зараду), а уговоре о раду на одређено време тужена је са њима закључила тек 01.07.2014. године, на другим пословима, у другој филијали и то након што је тужиља добила отказ. Наиме, у ситуацији када је тужиљи престао радни однос решењем од 17.09.2013. године, а тужена са новим запосленима закључила уговор о раду на одређено време у јулу месецу 2014. године, та чињеница не може бити разлог за ништавост решења о отказу уговора о раду тужиљи. Из наведеног произлази да тужена није имала могућности да у тренутку отказивања уговора о раду тужиљу премести на друго радно место, како је то правилно закључио првостепени суд.

Како је неоснован тужбени захтев за поништај отказа уговора о раду, то је правилно одбијен и захтев тужиље за враћање на рад, као и да јој призна сва права по основу рада, с обзиром на акцесорни карактер тих захтева.

Из наведених разлога, другостепена пресуда је преиначена, одбијена жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда, сагласно члану 416. став 1. ЗПП.

Полазећи од успеха у поступку по ревизији, тужиља је обавезана да туженој накнади ревизијске трошкове у износу од 33.000,00 динара за састав ревизије, сагласно одредбама члана 153, 154. и 163. ЗПП и Тарифе о наградама и накнади трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“, бр. 121/12, 99/20).

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић