Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2948/24 od 24.07.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. Razlozi revizije ne ukazuju na potrebu da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, a kod utvrđenja da je tuženi isplaćivao tužiocu traženu naknadu u manjem iznosu od iznosa propisanog odredbama člana 23. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti grada Beograda („Službeni list Grada Beograda“, broj 78/18) i člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni list Grada Beograda“, broj 96/18), koji se primenjuje u spornom periodu, a u vezi člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18). Naime, navedenim Posebnim kolektivnim ugovorom i kolektivnim ugovorom tuženog nije predviđeno da je visina naknade troškova za ishranu u toku rada ugovorena u bruto iznosu, pa iste treba primeniti upravo onako kako glase njihove odredbe, zbog čega nije bilo mesta umanjenju po osnovu poreza i doprinosa i isplaćivanju tužioca nižih iznosa od ugovorene naknade. U situaciji kada se u kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se ima isplatiti zaposlenom na ime naknade troškova ishrane po radnom danu, ne može se na štetu zaposlenog ta odredba tumačiti kao da je reč o principu obračuna bruto zarade ustanovljenom u članu 105. Zakona o radu jer je to protivno odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu koja propisuje pravo zaposlenog na naknadu troškova, pa i troškova ishrane u toku rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse, jer se odluke revizijskog suda na koje se tuženi poziva u reviziji na odnose na njega, odnosno donete su u postupcima protiv drugih tuženih i nisu zasnovane na istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ovoj pravnoj stvari. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev u ovoj vrsti sporova odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 22.03.2022. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 96.032,82 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković