Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 2948/24 од 24.07.2024. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставовима првом, другом и трећем изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон), Врховни суд је закључио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној. Разлози ревизије не указују на потребу да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно ново тумачење права, а код утврђења да је тужени исплаћивао тужиоцу тражену накнаду у мањем износу од износа прописаног одредбама члана 23. Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналној и стамбеној делатности града Београда („Службени лист Града Београда“, број 78/18) и члана 64. став 1. Колективног уговора туженог („Службени лист Града Београда“, број 96/18), који се примењује у спорном периоду, а у вези члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 95/18). Наиме, наведеним Посебним колективним уговором и колективним уговором туженог није предвиђено да је висина накнаде трошкова за исхрану у току рада уговорена у бруто износу, па исте треба применити управо онако како гласе њихове одредбе, због чега није било места умањењу по основу пореза и доприноса и исплаћивању тужиоца нижих износа од уговорене накнаде. У ситуацији када се у колективном уговору наведе конкретан новчани износ који се има исплатити запосленом на име накнаде трошкова исхране по радном дану, не може се на штету запосленог та одредба тумачити као да је реч о принципу обрачуна бруто зараде установљеном у члану 105. Закона о раду јер је то противно одредби члана 118. став 1. Закона о раду која прописује право запосленог на накнаду трошкова, па и трошкова исхране у току рада, у складу са општим актом и уговором о раду.

Нема потребе ни за уједначавањем судске праксе, јер се одлуке ревизијског суда на које се тужени позива у ревизији на односе на њега, односно донете су у поступцима против других тужених и нису засноване на истом чињеничном и правном основу као у овој правној ствари. Из наведених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према члану 441. ЗПП ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев у овој врсти спорова односи на потраживање у новцу, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 22.03.2022. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 96.032,82 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља динарску против-вредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору, који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд, применом члана 403. став 3. ЗПП, нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Из изнетих разлога, на основу члана 413. ЗПП Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић