Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme od 08.01.2013. godine na radnom mestu ... – ... .. Upozorenjem o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 10.01.2019. godine tuženi je upozorio tužilju da ne ostvaruje rezultate rada, da nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Zatim je 15.01.2019. godine doneo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu iz istog razloga (neostvarivanje rezultata rada uz utvrđenje da joj radni odnos prestaje 15.01.2019. godine). Istog datuma je odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja. Tuženi je 14.03.2019. godine doneo odluku kojom je poništio rešenje o otkazu ugovora o radu od 15.01.2019. godine i pozvao tužilju da se vrati na rad. Tuženi je nalogom koji je tužilja primila 23.03.2019. godine ponovo pozvao tužilju da se vrati na rad.

Imajući u vidu da je tuženi posle podnošenja tužbe u ovoj parnici poništio sopstveno rešenje o otkazu ugovora o radu, prvostepeni sud je zaključio da tužilja više nema pravni interes za podnošenje tužbe u delu kojim je tražila poništaj navedenog rešenja zbog čega je u tom delu tužbu tužilje odbacio kao nedozvoljenu. Odlučujući o zahtevu tužilje za naknadu štete umesto vraćanja na rad, prvostepeni sud je delimično usvojio ovaj zahtev na osnovu člana 191. stav 5. Zakona o radu u visini od 10 zarada određenoj prema kriterijumima propisanih tim članom.

Po oceni drugostepenog suda, zahtev tužilje za naknadu štete umesto vraćanja na rad nije osnovan zbog toga što rešenje o otkazu nije poništio sud već poslodavac, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio ovako postavljen tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema članu 191. stav 5. Zakona o radu ako sud utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na zahtev zaposlenog obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broj izdržavanih članova porodice.

Suština ove zakonske odredbe da bi zaposleni ostvario pravo na naknadu jeste da je u pitanju prestanak radnog odnosa bez pravnog osnova o čemu je u konkretnom slučaju reč. Tuženi je tužilju upozorio na neostvarivanje rezultata rada odnosno nemanje potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Kod ovog otkaznog razloga, poslodavac je bio u obavezi da najpre utvrdi neostvarivanje rezultata rada na osnovu objektivnih kriterijuma odnosno da na osnovu unapred utvrđenih objektivnih kriterijuma poput radnog učinka ili praćenja rezultata rada utvrdi nedovoljan rad ili neukost tužilje. Pored svega navedenog za zakonitost rešenja o otkazu iz ovog razloga neophodno je da poslodavac ostavi primeren rok za poboljšanje rezultata rada (Preporukom Međunarodne organizacije rada broj 166 je propisano da radniku neće prestati radni odnos zbog nezadovoljavajućeg vršenja posla izuzev ako mu je poslodavac prethodno dao instrukcije i pismeno upozorenje, a ako radnik posle isteka odgovarajućeg roka predviđenog za poboljšanje, nastavi da i dalje obavlja dužnosti na nezadovoljavajući način, radni odnos mu može prestati). Ovakvo ponašanje poslodavca je neophodan uslov za zakonitost rešenja o otkazu. Tuženi to nije učinio, zbog čega su bili ispunjeni uslovi da sud utvrdi nezakonitost donetog rešenja o otkazu. Umesto suda to je učinio tuženi, ali uklanjanjem sopstvenog nezakonitog rešenja iz pravnog poretka ne ukidaju se i posledice njegove nezakonitosti. Zbog toga tužilji pripada tražena naknada na osnovu člana 191. stav 5. Zakona o radu. Visina ove naknade pravilno je utvrđena od strane prvostepenog suda prema kriterijumima iz citirane zakonske odredbe (godine života zaposlenog i godine radnog staža kod poslodavca).

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Preinačenjem odluke drugostepenog suda i odbijanjem žalbe potvrđena je prvostepena presuda koja u sebi sadrži i rešenje o troškovima prvostepenog postupka koji su dosuđeni.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP tužilji su dosuđeni troškovi revizijskog postupka i to na ime sastava revizije iznos od 12.000,00 dinara, takse na reviziju 30.481,20 dinara i takse na odluku po reviziji 45.721,80 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić