Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на основу уговора о раду на неодређено време од 08.01.2013. године на радном месту ... – ... .. Упозорењем о постојању разлога за отказ уговора о раду од 10.01.2019. године тужени је упозорио тужиљу да не остварује резултате рада, да нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Затим је 15.01.2019. године донео решење којим је тужиљи отказао уговор о раду из истог разлога (неостваривање резултата рада уз утврђење да јој радни однос престаје 15.01.2019. године). Истог датума је одјављена са обавезног социјалног осигурања. Тужени је 14.03.2019. године донео одлуку којом је поништио решење о отказу уговора о раду од 15.01.2019. године и позвао тужиљу да се врати на рад. Тужени је налогом који је тужиља примила 23.03.2019. године поново позвао тужиљу да се врати на рад.

Имајући у виду да је тужени после подношења тужбе у овој парници поништио сопствено решење о отказу уговора о раду, првостепени суд је закључио да тужиља више нема правни интерес за подношење тужбе у делу којим је тражила поништај наведеног решења због чега је у том делу тужбу тужиље одбацио као недозвољену. Одлучујући о захтеву тужиље за накнаду штете уместо враћања на рад, првостепени суд је делимично усвојио овај захтев на основу члана 191. став 5. Закона о раду у висини од 10 зарада одређеној према критеријумима прописаних тим чланом.

По оцени другостепеног суда, захтев тужиље за накнаду штете уместо враћања на рад није основан због тога што решење о отказу није поништио суд већ послодавац, због чега је преиначио првостепену пресуду и одбио овако постављен тужбени захтев.

Становиште другостепеног суда није правилно.

Према члану 191. став 5. Закона о раду ако суд утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на захтев запосленог обавезати послодавца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада запосленог у зависности од времена проведеног у радном односу код послодавца, година живота запосленог и број издржаваних чланова породице.

Суштина ове законске одредбе да би запослени остварио право на накнаду јесте да је у питању престанак радног односа без правног основа о чему је у конкретном случају реч. Тужени је тужиљу упозорио на неостваривање резултата рада односно немање потребних знања и способности за обављање послова на којима ради. Код овог отказног разлога, послодавац је био у обавези да најпре утврди неостваривање резултата рада на основу објективних критеријума односно да на основу унапред утврђених објективних критеријума попут радног учинка или праћења резултата рада утврди недовољан рад или неукост тужиље. Поред свега наведеног за законитост решења о отказу из овог разлога неопходно је да послодавац остави примерен рок за побољшање резултата рада (Препоруком Међународне организације рада број 166 је прописано да раднику неће престати радни однос због незадовољавајућег вршења посла изузев ако му је послодавац претходно дао инструкције и писмено упозорење, а ако радник после истека одговарајућег рока предвиђеног за побољшање, настави да и даље обавља дужности на незадовољавајући начин, радни однос му може престати). Овакво понашање послодавца је неопходан услов за законитост решења о отказу. Тужени то није учинио, због чега су били испуњени услови да суд утврди незаконитост донетог решења о отказу. Уместо суда то је учинио тужени, али уклањањем сопственог незаконитог решења из правног поретка не укидају се и последице његове незаконитости. Због тога тужиљи припада тражена накнада на основу члана 191. став 5. Закона о раду. Висина ове накнаде правилно је утврђена од стране првостепеног суда према критеријумима из цитиране законске одредбе (године живота запосленог и године радног стажа код послодавца).

На основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Преиначењем одлуке другостепеног суда и одбијањем жалбе потврђена је првостепена пресуда која у себи садржи и решење о трошковима првостепеног поступка који су досуђени.

На основу члана 165. став 2. ЗПП тужиљи су досуђени трошкови ревизијског поступка и то на име састава ревизије износ од 12.000,00 динара, таксе на ревизију 30.481,20 динара и таксе на одлуку по ревизији 45.721,80 динара, све одмерено према важећој АТ и ТТ.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић