U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilja, iako se u reviziji poziva na bitne povrede odredaba parničnog postupka, ni na jednu konkretnu povredu postupka ne ukazuje. Po članu 407. stav 2. ZPP revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ZPP, a što ovde nije prisutno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kao civilno lice u službi kod tužene u Vojnoj ustanovi Dedinje na radnom mestu ... u pogonu ... i to po rešenju Vojne ustanove „Dedinje“ od 20.07.2010. godine. Vlada Republike Srbije donela je Zaključak 24.01.2013. godine kojim je odobrena isplata jednokratne pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, kao i da će iznose i kriterijume za isplatu jednokratne pomoći posebnom odlukom utvrditi Ministar odbrane. Na osnovu navedenog Zaključka, Ministar odbrane doneo je četiri odluke o isplati jednokratne pomoći profesionalnim pripadanicim Vojske Srbije, a koji su u radnom odnosu na neodređeno vreme, odnosno određeno vreme na dan 15.01., 31.05., 31.08, i 13.11.2013. godine koji su ostvarili pravo na platu i to Odluku o iznosu i kriterijumima za isplatu jednokratne pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije od 24.01.2013. godine na osnovu koje isplata izvršena 25.01.2013. godine, zatim Odluku od 11.07.2013. godine na osnovu koje je izvršena isplata 12.07.2013. godine, Odluku od 01.10.2013. godine na osnovu koje je izvršena isplata 03.10.2013. godine i Odluku od 23.12.2013. godine na osnovu koje je izvršena isplata 25.12.2013. godine. Navedena jednokratna pomoć isplaćena je profesionalnim vojnim licima u službi Vojske Srbije i drugim profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, zaposlenim civilima u TRZNH „Đorđe Dimitrijević Đuro“ i u VZ „Moma Stanojlović“. Pri tom, navedena pomoć nije isplaćena tužilji, kao ni drugim zaposlenima u Vojnoj ustanovi „Dedinje“.

Tužilja u ovoj parnici traži da se utvrdi da je, kao civilno lice na službi kod tužene diskriminisana u odnosu na ostale profesionalne pripadanike Vojske Srbije na taj način što njoj nije isplaćena novčana pomoć, kao ostalima, iako je Zakon o Vojsci izjednačio civilna lica sa profesionalnim pripadanicima Vojske Srbije u pravima i obavezama, a diskriminacija je izvršena aktima odnosno odlukama Ministarstva odbrane Republike Srbije-Sektor za budžet i finansije koje su navedene u izreci prvostepene presude. U odnosu na tako postavljen tužbeni zahtev, nižestepeni sudovi nalaze da je isti neosnovan, odnosno nema diskriminacije s obzirom da tužilja nije u istom položaju kao lica kojima je pomenuta pomoć isplaćena, jer nije okončan postupak transformacije vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu uslužnu delatnost, a u skladu sa odredbama Zakona o vojsci Republike Srbije.

Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. pod pojmom „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označava svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju i drugim svojstvima navedenim u Zakonu. Kao poseban vid diskriminacije, u članu 16. propisuje diskriminaciju u obliku rada, s tim što zabranjuje diskriminaciju u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Takođe treba naglasiti, da kada se radi o neposrednoj ili posrednoj diskriminaciji iz člana 6. i 7. Zakona, ona postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepoljovni položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljni položaj, odnosno kada postoji prividno zasnovano načelo jednakosti i zabrane diskriminacije. U konkretnom slučaju tužilja tvrdi da je diskriminisana aktom Ministarstva odbrane Republike Srbije, odnosno odlukama koje su navedene u izreci prvostepene presude. Međutim, navedene odluke su donete u postupku sprovođenja Odluke o iznosu i kriterijumima za isplatu jednokratne pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, koje je donelo Ministarstvo odbrane, Sektor za budžet i finansije, a ta odluka je doneta na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 24.01.2013. godine. Naime, u Zaključku Vlade se navodi da se odobrava isplata jednokratne pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, a da iznosi i kriterijumi za isplatu jednokratne pomoći posebnom odlukom utvrđuje Ministar odbrane. S obzirom da tužilja u konkretnom slučaju svoj tužbeni zahtev temelji na aktu organa javne vlasti kojim je izvršena diskriminacija, pri čemu je kao takav akt označila odluke iz izreke prvostepene presude, a da su te odluke donete u cilju sprovođenja akata viših organa javne vlasti koji su ranije navedeni, to proizilazi da tužilja nije mogla biti diskriminisana navedenim aktom. Pravni položaj tužilje u odnosu na pravo koje je sporno u konkretnom slučaju-novčanu pomoć određeno je aktom Vlade Republike Srbije i nakon toga od strane Ministarstva odbrane, koje je utvrdilo uslove i kriterijume za dodelu te vrste pomoći, tako da se odluke koje su predmet tužbenog zahteva javljaju kao sprovodbeni akti navedenih odluka viših organa javne vlasti. Takav stav je ovaj sud zauzeo u brojnim predmetima-odlukama povodom tužbi ratnih vojnih rezervista protiv tužene Republike Srbije radi diskriminacije zbog neplaćanja ratnih dnevnica kojim je utvrđeno da je diskriminacija izvršena upravo Zaključkom Vlade Republike Srbije iz 2008. godine, a ne kasnijim aktima drugih organa kojima je taj zaključak sproveden.

Kod takve činjenice, nije od odlučujućeg značaja insistiranje revizije na tome da se propisi na koje se pozivaju nižestepeni sudovi i kojima dokazuju da tužilja nije bila u identičnom položaju sa ostalim pripadnicima Vojske Srbije nisu u to vreme bili na pravnoj snazi, odnosno da je sam Zakon o Vojsci izjednačio tužilju sa ostalim pripadnicima Vojske Srbije u pogledu prava i obaveze.

Iz napred navedenog proizilazi da je tužiljina revizija neosnovana, ali iz drugih razloga, pa je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić