У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју овај суд пази по службеној дужности, а тужиља, иако се у ревизији позива на битне повреде одредаба парничног поступка, ни на једну конкретну повреду поступка не указује. По члану 407. став 2. ЗПП ревизија не може да се изјави због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случају из члана 403. став 2. ЗПП, а што овде није присутно.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена као цивилно лице у служби код тужене у Војној установи Дедиње на радном месту ... у погону ... и то по решењу Војне установе „Дедиње“ од 20.07.2010. године. Влада Републике Србије донела је Закључак 24.01.2013. године којим је одобрена исплата једнократне помоћи професионалним припадницима Војске Србије, као и да ће износе и критеријуме за исплату једнократне помоћи посебном одлуком утврдити Министар одбране. На основу наведеног Закључка, Министар одбране донео је четири одлуке о исплати једнократне помоћи професионалним припаданицим Војске Србије, а који су у радном односу на неодређено време, односно одређено време на дан 15.01., 31.05., 31.08, и 13.11.2013. године који су остварили право на плату и то Одлуку о износу и критеријумима за исплату једнократне помоћи професионалним припадницима Војске Србије од 24.01.2013. године на основу које исплата извршена 25.01.2013. године, затим Одлуку од 11.07.2013. године на основу које је извршена исплата 12.07.2013. године, Одлуку од 01.10.2013. године на основу које је извршена исплата 03.10.2013. године и Одлуку од 23.12.2013. године на основу које је извршена исплата 25.12.2013. године. Наведена једнократна помоћ исплаћена је професионалним војним лицима у служби Војске Србије и другим професионалним припадницима Војске Србије, запосленим цивилима у ТРЗНХ „Ђорђе Димитријевић Ђуро“ и у ВЗ „Мома Станојловић“. При том, наведена помоћ није исплаћена тужиљи, као ни другим запосленима у Војној установи „Дедиње“.

Тужиља у овој парници тражи да се утврди да је, као цивилно лице на служби код тужене дискриминисана у односу на остале професионалне припаданике Војске Србије на тај начин што њој није исплаћена новчана помоћ, као осталима, иако је Закон о Војсци изједначио цивилна лица са професионалним припаданицима Војске Србије у правима и обавезама, а дискриминација је извршена актима односно одлукама Министарства одбране Републике Србије-Сектор за буџет и финансије које су наведене у изреци првостепене пресуде. У односу на тако постављен тужбени захтев, нижестепени судови налазе да је исти неоснован, односно нема дискриминације с обзиром да тужиља није у истом положају као лица којима је поменута помоћ исплаћена, јер није окончан поступак трансформације војних установа које обављају производну услужну делатност, а у складу са одредбама Закона о војсци Републике Србије.

Закон о забрани дискриминације у члану 2. под појмом „дискриминација“ и „дискриминаторско поступање“ означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање у односу на лица или групе, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу и другим својствима наведеним у Закону. Као посебан вид дискриминације, у члану 16. прописује дискриминацију у облику рада, с тим што забрањује дискриминацију у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Такође треба нагласити, да када се ради о непосредној или посредној дискриминацији из члана 6. и 7. Закона, она постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у непољовни положај, или би могли бити стављени у неповољни положај, односно када постоји привидно засновано начело једнакости и забране дискриминације. У конкретном случају тужиља тврди да је дискриминисана актом Министарства одбране Републике Србије, односно одлукама које су наведене у изреци првостепене пресуде. Међутим, наведене одлуке су донете у поступку спровођења Одлуке о износу и критеријумима за исплату једнократне помоћи професионалним припадницима Војске Србије, које је донело Министарство одбране, Сектор за буџет и финансије, а та одлука је донета на основу Закључка Владе Републике Србије од 24.01.2013. године. Наиме, у Закључку Владе се наводи да се одобрава исплата једнократне помоћи професионалним припадницима Војске Србије, а да износи и критеријуми за исплату једнократне помоћи посебном одлуком утврђује Министар одбране. С обзиром да тужиља у конкретном случају свој тужбени захтев темељи на акту органа јавне власти којим је извршена дискриминација, при чему је као такав акт означила одлуке из изреке првостепене пресуде, а да су те одлуке донете у циљу спровођења аката виших органа јавне власти који су раније наведени, то произилази да тужиља није могла бити дискриминисана наведеним актом. Правни положај тужиље у односу на право које је спорно у конкретном случају-новчану помоћ одређено је актом Владе Републике Србије и након тога од стране Министарства одбране, које је утврдило услове и критеријуме за доделу те врсте помоћи, тако да се одлуке које су предмет тужбеног захтева јављају као спроводбени акти наведених одлука виших органа јавне власти. Такав став је овај суд заузео у бројним предметима-одлукама поводом тужби ратних војних резервиста против тужене Републике Србије ради дискриминације због неплаћања ратних дневница којим је утврђено да је дискриминација извршена управо Закључком Владе Републике Србије из 2008. године, а не каснијим актима других органа којима је тај закључак спроведен.

Код такве чињенице, није од одлучујућег значаја инсистирање ревизије на томе да се прописи на које се позивају нижестепени судови и којима доказују да тужиља није била у идентичном положају са осталим припадницима Војске Србије нису у то време били на правној снази, односно да је сам Закон о Војсци изједначио тужиљу са осталим припадницима Војске Србије у погледу права и обавезе.

Из напред наведеног произилази да је тужиљина ревизија неоснована, али из других разлога, па је и одлучено као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић