Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408, u vezi s članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom određeno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su u radnom odnosu kod tužene na poslovima ..., ..., ... i ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 7,34 i 6,83. U periodu potraživanja tužena je tužiljama isplaćivala minimalnu zaradu, ali u isplatnom listiću nije posebno iskazivala da je izvršila isplatu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora utvrđena je na osnovu prve varijante nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast (dnevni iznos toplog obroka od 250,00 dinara bruto i mesečni iznos regresa od 1/12 minimalne zarade), prema kojoj su tužilje konačno postavile svoje tužbene zahteve.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužilja zaključivši da u minimalnoj zaradi, koja je tužiljama isplaćivana u spornom periodu, nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati tužiljama u iznosima utvrđenim veštačenjem, a prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženu u važećim posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve iz razloga što su u koeficijentu za obračun plate sadržane i tražene naknade, a da posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za ishranu u toku rada ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i regres za korišćenje godišnjeg odmora, propisano je odredbama člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18). Odredbe Zakona o radu primenjuju se na osnovu člana 2. stav 2. tog zakona i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01 ... 157/20) uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3) i propisuje da Vlada utvrđuje i osnovicu za obračun i isplatu plata, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije (član 3. stav 1), kao i koeficijente za obračun i isplatu plata (član 8. stav 1). Pri tom, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, i sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4).

Koeficijenti za obračun isplata plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, odnosno zaposlenih u zdravstvenim ustanovama, utvrđeni su članom 2. stav 1. tačka 13. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 19/21).

Elementi za utvrđivanje plate u utuženom periodu određeni su odredbama identične sadržine istoimenih kolektivnih ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (koji su objavljeni u „Službenom glasniku RS“, br. 1/15 i 3/18 – člana 91; broj 106/18 – člana 90; br. 96/19, 58/20 – člana 91) tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata i dela plate po osnovu radnog učinka, u skladu sa zakonom i što osnovna plata pripada zaposlenom koj radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom.

U konkretnom slučaju, tužilje su zaposlene u zdravstvenoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njihove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama (odnosno u zdravstvenim ustanovama), zbog čega nema mesta subsidijernoj primeni odredaba Zakona o radu, koji bi se primenjivao samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih ne bi bili uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, proizilazi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. S`obzirom da pravo na zasebnu naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenih u zdravstvenim ustanovama nije predviđeno Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, a nije ni pomenutim posebnim kolektivnim ugovorima i da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa u utuženom periodu isplaćivana tužiljama kroz koeficijent za obračun njihovih plata, tužiljama ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju potražuju tužbom, bez obzira na činjenicu što im je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Sledstveno izloženom, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić