Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиље су благовремено изјавиле ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану одлуку у смислу одредбе члана 408, у вези с чланом 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 18/20), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка ревизијом одређено не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су у радном односу код тужене на пословима ..., ..., ... и ... са коефицијентом за обрачун и исплату плате од 7,34 и 6,83. У периоду потраживања тужена је тужиљама исплаћивала минималну зараду, али у исплатном листићу није посебно исказивала да је извршила исплату трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Висина потраживања на име накнаде за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора утврђена је на основу прве варијанте налаза и мишљења судског вештака за економско- финансијску област (дневни износ топлог оброка од 250,00 динара бруто и месечни износ регреса од 1/12 минималне зараде), према којој су тужиље коначно поставиле своје тужбене захтеве.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбене захтеве тужиља закључивши да у минималној заради, која је тужиљама исплаћивана у спорном периоду, није садржана накнада трошкова за исхрану у току рада и за коришћење годишњег одмора, па је тужена дужна да те накнаде исплати тужиљама у износима утврђеним вештачењем, а према најповољнијим критеријумима за тужену у важећим посебним колективним уговорима у Републици Србији.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбене захтеве из разлога што су у коефицијенту за обрачун плате садржане и тражене накнаде, а да посебним колективним уговором није предвиђено ово право запослених.

По оцени Врховног суда, одлука другостепеног суда заснована је на правилној примени материјалног права.

Право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, за исхрану у току рада ако послодавац ово право није обезбедио на други начин и регрес за коришћење годишњег одмора, прописано је одредбама члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 95/18). Одредбе Закона о раду примењују се на основу члана 2. став 2. тог закона и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није другачије одређено.

Закон о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 34/01 ... 157/20) уређује начин утврђивања плата, додатака, накнада и осталих примања запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1. став 1. тачка 3) и прописује да Влада утврђује и основицу за обрачун и исплату плата, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије (члан 3. став 1), као и коефицијенте за обрачун и исплату плата (члан 8. став 1). При том, коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, и садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4).

Коефицијенти за обрачун исплата плата запослених у јавним службама које се финансирају из буџета Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, односно запослених у здравственим установама, утврђени су чланом 2. став 1. тачка 13. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 44/01... 19/21).

Елементи за утврђивање плате у утуженом периоду одређени су одредбама идентичне садржине истоимених колективних уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе (који су објављени у „Службеном гласнику РС“, бр. 1/15 и 3/18 – члана 91; број 106/18 – члана 90; бр. 96/19, 58/20 – члана 91) тако што се плата утврђује на основу: основице за обрачун плате, коефицијента са којим се множи основица, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плата и дела плате по основу радног учинка, у складу са законом и што основна плата припада запосленом кој ради пуно радно време или радно време које се сматра пуним радним временом.

У конкретном случају, тужиље су запослене у здравственој установи, па се на утврђивање и обрачун њихове плате, као и накнада и додатака по основу рада примењују прописи којима се уређују плате, накнаде и друга примања запослених у јавним службама (односно у здравственим установама), због чега нема места субсидијерној примени одредаба Закона о раду, који би се примењивао само за случај када посебним законом положај, права, обавезе и одговорности запослених не би били уређени. Како је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама прописано да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, произилази да та одредба посебног закона искључује примену одредбе члана 118. став 1. тачке 5. и 6. Закона о раду. С`обзиром да право на засебну накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора запослених у здравственим установама није предвиђено Законом о платама у државним органима и јавним службама, а није ни поменутим посебним колективним уговорима и да је накнада трошкова за исхрану у току рада и регреса у утуженом периоду исплаћивана тужиљама кроз коефицијент за обрачун њихових плата, тужиљама не припада право на додатну исплату накнаде ових трошкова коју потражују тужбом, без обзира на чињеницу што им је плата исплаћивана у висини минималне зараде.

Следствено изложеном, Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић