Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući odbijajući deo stava trećeg izreke i odluku o troškovima žalbenog postupka sadržanu u stavu četvrtom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. navedenog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je radni odnos prestao 07.05.2016. godine, a tuženi joj je, na osnovu rešenja od 02.05.2016. godine, isplatio otpremninu 27.06.2016. godine u iznosu od 87.902,00 dinara, što predstavlja dve neto zarade za maj mesec. Prema poslednjem objavljenom podatku, od strane Republičkog zavoda za statistiku, u odnosu na vreme kada je tužilja ostvarila pravo na penziju u maju mesecu 2016. godine, bruto zarada iznosila je 63.029,00 dinara za mart mesec, a neto zarada za mart mesec iznosila je 45.870,00 dinara. Visina isplaćene otpremnine tužilji iznosi dve neto zarade za maj mesec prema rešenju tuženog od 02.05.2016. godine, a neto zarada za mart mesec iznosi 45.870,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je revizijom pobijanom presudom sud primenio materijalno pravo nalazeći da se pri metodologiji obračuna otpremnine kreće od bruto zarade, saglasno članu 105. Zakona o radu, a nakon izdvajanja poreza, doprinosa i dodataka, dolazi se do neto zarade koja se isplaćuje zaposlenom, na osnovu člana 119. stav 1. tačka 1. istog Zakona, dok je osnov za obračun objavljen podatak Republičkog zavoda za statistiku u momentu kada zaposleni ostvari pravo na penziju. U konkretnom slučaju to su podaci objavljeni za zaradu u martu mesecu 2016. godine.

Naime, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tužilje se neosnovano ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. i stav 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 75/14), propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, između ostalog, otpremninu pri odlasku u penziju i to najmanje u visini dve prosečne mesečne zarade, pod kojom se smatra prosečna zarada u RS prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za statistiku. U konkretnom slučaju relevantan podatak navedenog organa je zarada za mart mesec 2016. godine, s obzirom da je to poslednji objavljeni podatak u odnosu na momenat kada je tužilja stekla pravo na penziju. Nadalje, metodologija obračuna se zasniva i na primeni člana 105. stav 2. navedenog Zakona prilikom određivanja osnovice za obračun visine otpremnine, a to je bruto zarada. Međutim, porezi i doprinosi koji se plaćaju iz zarade, kako je navedenom zakonskom odrebom propisano, nadležnim fondovima, ukazuje da se zaposlenom isplaćuje neto zarada. Kako je neto zarada objavljena za mart mesec iznosila 45.870,00 dinara i kako je u smislu odredbe člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju najmanje u visini dve prosečne mesečne zarade, koje u konkretnom slučaju iznose ukupno 91.740,00 dinara, a tužilji je isplaćen iznos od 87.902,00 dinara, tuženi je u obavezi da joj isplati još 3.838,00 dinara, sa kamatom od dospelosti 07.06.2016. godine, saglasno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić