Против правноснажне пресуде, донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, побијајући одбијајући део става трећег изреке и одлуку о трошковима жалбеног поступка садржану у ставу четвртом изреке, због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18) и утврдио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка које могу бити ревизијски разлог у смислу члана 407. наведеног Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је радни однос престао 07.05.2016. године, а тужени јој је, на основу решења од 02.05.2016. године, исплатио отпремнину 27.06.2016. године у износу од 87.902,00 динара, што представља две нето зараде за мај месец. Према последњем објављеном податку, од стране Републичког завода за статистику, у односу на време када је тужиља остварила право на пензију у мају месецу 2016. године, бруто зарада износила је 63.029,00 динара за март месец, а нето зарада за март месец износила је 45.870,00 динара. Висина исплаћене отпремнине тужиљи износи две нето зараде за мај месец према решењу туженог од 02.05.2016. године, а нето зарада за март месец износи 45.870,00 динара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно је ревизијом побијаном пресудом суд применио материјално право налазећи да се при методологији обрачуна отпремнине креће од бруто зараде, сагласно члану 105. Закона о раду, а након издвајања пореза, доприноса и додатака, долази се до нето зараде која се исплаћује запосленом, на основу члана 119. став 1. тачка 1. истог Закона, док је основ за обрачун објављен податак Републичког завода за статистику у моменту када запослени оствари право на пензију. У конкретном случају то су подаци објављени за зараду у марту месецу 2016. године.

Наиме, по оцени Врховног касационог суда, ревизијом тужиље се неосновано указује да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права. Одредбом члана 119. став 1. тачка 1. и став 3. Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, 75/14), прописано је да је послодавац дужан да запосленом исплати, између осталог, отпремнину при одласку у пензију и то најмање у висини две просечне месечне зараде, под којом се сматра просечна зарада у РС према последњем објављеном податку Републичког органа надлежног за статистику. У конкретном случају релевантан податак наведеног органа је зарада за март месец 2016. године, с обзиром да је то последњи објављени податак у односу на моменат када је тужиља стекла право на пензију. Надаље, методологија обрачуна се заснива и на примени члана 105. став 2. наведеног Закона приликом одређивања основице за обрачун висине отпремнине, а то је бруто зарада. Међутим, порези и доприноси који се плаћају из зараде, како је наведеном законском одребом прописано, надлежним фондовима, указује да се запосленом исплаћује нето зарада. Како је нето зарада објављена за март месец износила 45.870,00 динара и како је у смислу одредбе члана 119. став 1. тачка 1. Закона о раду послодавац дужан да запосленом исплати отпремнину при одласку у пензију најмање у висини две просечне месечне зараде, које у конкретном случају износе укупно 91.740,00 динара, а тужиљи је исплаћен износ од 87.902,00 динара, тужени је у обавези да јој исплати још 3.838,00 динара, са каматом од доспелости 07.06.2016. године, сагласно члану 277. Закона о облигационим односима.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић