U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne konkretizuju relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka počinjene od strane drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene zasnovala radni odnos na određeno vreme 24.05.2010. godine. Rešenje tužene od 28.07.2016. godine, kojim je tužilji prestao radni odnos poništeno je pravnosnažnom presudom od 28.07.2017. godine, u čijem izvršenju je tužena donela rešenje 29.10.2019. godine, kojim je utvrđeno da je tužilja na osnovu pravnosnažne presude zasnovala kod tužene radni odnos na neodređeno vreme 16.08.2016. godine. U periodu od 16.02.2017. godine do 17.08.2018. godine, tužilja je bila zaposlena kod drugog poslodavca. Tužilja je stupila kod tužene na rad 16.08.2019. godine. Zahtev tužilje da joj tužena prizna pravo na isplatu jubilarne nagrade zbog navršenih 10 godina rada počev od 24.05.2010. godine do 24.05.2020. godine, odbijen je rešenjem tužene od 09.06.2020. godine.

Prvostepeni sud, s pozivom na odredbe članova 10, 120. tačka 1. i 191. stav 1. Zakona o radu i člana 45. Kolektivnog ugovora tužene usvaja postavljeni tužbeni zahtev, iskazujući stanovište da tužilji pripada pravo na jubilarnu nagradu zbog neprekidnog rada kod tužene od 10 godina.

Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilnu primenu materijalnog prava na kojoj je zasnovana prvostepena presuda. Pravo na jubilarnu nagradu kao autonomno pravo iz radnog odnosa, koje se po članu 120. Zakona o radu utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu, u konkretnom slučaju predviđeno je članom 45. Kolektivnog ugovora tužene od 02.02.2017.godine. Međutim, tužilja kod tužene nije ostvarila neprekidni rad tokom 10 godina, pošto zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa nije radila u periodu od 28.07.2016. do 16.08.2019. godine. Po odredbi člana 191. stav 2. Zakona o radu, naknada štete, koja pripada zaposlenom zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo i odbio postavljeni tužbeni zahtev.

Član 120. Zakona o radu nalazi se u Glavi VIII, tački 6. Zakona o radu, kojom se regulišu „Druga primanja“ iz radnog odnosa. Po navedenom članu zakona ovo pravo se ne ostvaruje na osnovu samog zakona, već je uslovljeno sadržinom opšteg akta, odnosno ugovora o radu, kojima se može utvrditi (član 8. stav 2. zakona).

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je članom 45. Kolektivnog ugovora tužene od 02.02.2017. godine propisano da poslodavac može da isplati zaposlenom jubilarnu nagradu za, između ostalog, 10 godina rada provedenih u radnom odnosu u skladu sa sredstvima odobrenim finansijskim planom, kao i da se jubilarna nagrada isplaćuje u visini od 70% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, s tim da se visina jubilarne nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava.

Dakle, ostvarivanje spornog prava uslovljeno je neprekidnim radom kod poslodavca, a tužilja po činjeničnom utvrđenju u spornom vremenskom periodu od 24.05.2010. godine do 24.05.2020. godine nije neprekidno radila kod tužene. Pošto odredba člana 191. stav 2. Zakona o radu izričito propisuje da u naknadu štete, koja pripada zaposlenom kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa ne ulaze naknade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca, tužilji ne pripada pravo na isplatu jubilarne nagrade.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković