У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не конкретизују релативно битне повреде одредаба парничног поступка почињене од стране другостепеног суда.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код тужене засновала радни однос на одређено време 24.05.2010. године. Решење тужене од 28.07.2016. године, којим је тужиљи престао радни однос поништено је правноснажном пресудом од 28.07.2017. године, у чијем извршењу је тужена донела решење 29.10.2019. године, којим је утврђено да је тужиља на основу правноснажне пресуде засновала код тужене радни однос на неодређено време 16.08.2016. године. У периоду од 16.02.2017. године до 17.08.2018. године, тужиља је била запослена код другог послодавца. Тужиља је ступила код тужене на рад 16.08.2019. године. Захтев тужиље да јој тужена призна право на исплату јубиларне награде због навршених 10 година рада почев од 24.05.2010. године до 24.05.2020. године, одбијен је решењем тужене од 09.06.2020. године.

Првостепени суд, с позивом на одредбе чланова 10, 120. тачка 1. и 191. став 1. Закона о раду и члана 45. Колективног уговора тужене усваја постављени тужбени захтев, исказујући становиште да тужиљи припада право на јубиларну награду због непрекидног рада код тужене од 10 година.

Другостепени суд не прихвата као правилну примену материјалног права на којој је заснована првостепена пресуда. Право на јубиларну награду као аутономно право из радног односа, које се по члану 120. Закона о раду утврђује општим актом или уговором о раду, у конкретном случају предвиђено је чланом 45. Колективног уговора тужене од 02.02.2017.године. Међутим, тужиља код тужене није остварила непрекидни рад током 10 година, пошто због незаконитог престанка радног односа није радила у периоду од 28.07.2016. до 16.08.2019. године. По одредби члана 191. став 2. Закона о раду, накнада штете, која припада запосленом због незаконитог престанка радног односа, утврђује се у висини изгубљене зараде која у себи садржи припадајући порез и доприносе у складу са законом, у коју не улази накнада за исхрану у току рада, регрес за коришћење годишњег одмора, бонуси, награде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца.

По становишту Врховног суда, правилно је другостепени суд применио материјално право и одбио постављени тужбени захтев.

Члан 120. Закона о раду налази се у Глави VIII, тачки 6. Закона о раду, којом се регулишу „Друга примања“ из радног односа. По наведеном члану закона ово право се не остварује на основу самог закона, већ је условљено садржином општег акта, односно уговора о раду, којима се може утврдити (члан 8. став 2. закона).

У конкретном случају, утврђено је да је чланом 45. Колективног уговора тужене од 02.02.2017. године прописано да послодавац може да исплати запосленом јубиларну награду за, између осталог, 10 година рада проведених у радном односу у складу са средствима одобреним финансијским планом, као и да се јубиларна награда исплаћује у висини од 70% просечне зараде по запосленом у Републици Србији, према последњем објављеном податку Републичког органа управе надлежног за послове статистике, с тим да се висина јубиларне награде увећава за 25% при сваком наредном остваривању тог права.

Дакле, остваривање спорног права условљено је непрекидним радом код послодавца, а тужиља по чињеничном утврђењу у спорном временском периоду од 24.05.2010. године до 24.05.2020. године није непрекидно радила код тужене. Пошто одредба члана 191. став 2. Закона о раду изричито прописује да у накнаду штете, која припада запосленом као последица незаконитог престанка радног односа не улазе накнаде и друга примања по основу доприноса пословном успеху послодавца, тужиљи не припада право на исплату јубиларне награде.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић