Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, u konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu štete zbog neosnovano obustavljene isplate zarade tužilji od strane tužene, bez prethodnog prestanka radnog odnosa, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zbog brojnosti i protivrečnih odluka u pogledu ovog spornog pitanja potrebno ujednačiti sudsku praksu. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom, člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene, potpisivanjem rešenja o zasnivanju radnog odnosa u MUP RS u avgustu 2009. godine u ..., ali primerke tog rešenja nikada nije dobila iz bezbedosnih razloga. Pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene, tužilja je radila u Kosovskoj policijskoj službi (KPS), kao i po zasnivanju radnog odnosa kod tužene. Bila je prijavljena na osiguranje po osnovu radnog odnosa kod tužene do 30.05.2013. godine i do tog perioda uredno je obavljala radne zadatke radnog mesta ..., koji je dobijala od svojih pretpostavljenih (prikupljanje i slanje informacija, čuvanje lica i itd.), i do tada je uredno primala platu preko računa „... banke“. Tužilja je odjavljena sa evidencije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje po osnovu rada kod tužene 31.05.2013. godine, ali joj rešenje o prestanku radnog odnosa nikada nije dostavljeno. I pored činjenice da je tužena prestala da tužilji isplaćuje platu od juna 2013.godine, tužilja je nastavila sa radom i kod tužene, pored rada u KPS što je utvrđeno i iz njenog iskaza i iskaza saslušanih svedoka. Veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđena je visina zarade koje bi tužilja ostvarila za utuženi period od 01.03.2016. godine do 14.03.2019. godine, koju bi ostvarila da je nastavila da radi u koordinacionoj upravi za Kosovo i Metohiju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja u utuženom periodu bila radno angažovana kod tužene i obavljala faktički rad, a nije ostvarila zaradu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarila, odnosno da joj tužena nije isplaćivala platu, niti joj je dostavila rešenje o njenom radno-pravnom statusu, niti bilo kakvu odluku o obustavi isplate plate. Sledom toga su zaključili da tužilji pripada tražena naknada štete zbog neisplaćene zarade za period od marta 2016. godine do marta 2019. godine u visini utvrđenoj veštačenjem, pozivajući se na odredbe člana 184. Zakona o policiji, člana 164. Zakona o radu i članova 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo stanovište nižestepenih sudova se ne može prihvatiti kao pravilno.

Odredbom člana 41. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ... 95/18 - autentično tumačenje) je propisano da zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca može za ostatak radnog vremena da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca i da na taj način ostvari puno radno vreme.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, radni odnos ne može da se zasnuje kod dva poslodavca van slučajeva propisanih članom 41. Zakona o radu. Tužilja svoj zahtev zasniva na navodima da je nastavila da obavljali rad za tuženu u utuženom periodu i nakon što je odjavljena sa osiguranja po osnovu radnog odnosa kod tužene 31.05.2013.godine, s obzirom na to da je utvrđeno činjenično stanje suprotno priloženim pismenim dokazima (odjava sa osiguranja). Pri tom, to što tužena nije donela posebno rešenje o prestanku radnog odnosa tužilji, nije od značaja u kontekstu činjenice da je 31.05. 2013. godine tužena obustavila isplatu plate, od kada tužilji nisu više uplaćivani doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje (što je obaveza svakog poslodavca), a od kada je tužilja svakako saznala za povredu svog prava.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovljenom postupku, prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje detaljnijim saslušanjem tužilje i eventualno nekog od pretpostavljenih tužilje i pouzano utvrditi kakve je to poslove konkretno tužilja obavaljala i od koga je dobijala radne naloge počev od juna meseca 2013.godine, imajući u vidu da je prethodno odjavljena sa osiguranja i da li je pre podnošenja tužbe u ovoj parnici zahtevala zaštitu svog radnog statusa i potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, u smislu odredbe člana 163. stav 4. u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić