Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је оценио да су испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужене ради уједначавања судске праксе. Наиме, у конкретном случају предмет спора је захтев за накнаду штете због неосновано обустављене исплате зараде тужиљи од стране тужене, без претходног престанка радног односа, па Врховни касациони суд налази да је због бројности и противречних одлука у погледу овог спорног питања потребно уједначити судску праксу. Из тог разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду применом, члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужене основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос на неодређено време код тужене, потписивањем решења о заснивању радног односа у МУП РС у августу 2009. године у ..., али примерке тог решења никада није добила из безбедосних разлога. Пре заснивања радног односа код тужене, тужиља је радила у Косовској полицијској служби (КПС), као и по заснивању радног односа код тужене. Била је пријављена на осигурање по основу радног односа код тужене до 30.05.2013. године и до тог периода уредно је обављала радне задатке радног места ..., који је добијала од својих претпостављених (прикупљање и слање информација, чување лица и итд.), и до тада је уредно примала плату преко рачуна „... банке“. Тужиља је одјављена са евиденције Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање по основу рада код тужене 31.05.2013. године, али јој решење о престанку радног односа никада није достављено. И поред чињенице да је тужена престала да тужиљи исплаћује плату од јуна 2013.године, тужиља је наставила са радом и код тужене, поред рада у КПС што је утврђено и из њеног исказа и исказа саслушаних сведока. Вештачењем преко судског вештака економско-финансијске струке, утврђена је висина зараде које би тужиља остварила за утужени период од 01.03.2016. године до 14.03.2019. године, коју би остварила да је наставила да ради у координационој управи за Косово и Метохију.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужиља у утуженом периоду била радно ангажована код тужене и обављала фактички рад, а није остварила зараду коју би према редовном току ствари остварила, односно да јој тужена није исплаћивала плату, нити јој је доставила решење о њеном радно-правном статусу, нити било какву одлуку о обустави исплате плате. Следом тога су закључили да тужиљи припада тражена накнада штете због неисплаћене зараде за период од марта 2016. године до марта 2019. године у висини утврђеној вештачењем, позивајући се на одредбе члана 184. Закона о полицији, члана 164. Закона о раду и чланова 154. и 172. Закона о облигационим односима.

По налажењу Врховног касационог суда, овакво становиште нижестепених судова се не може прихватити као правилно.

Одредбом члана 41. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр.24/05 ... 95/18 - аутентично тумачење) је прописано да запослени који ради са непуним радним временом код једног послодавца може за остатак радног времена да заснује радни однос код другог послодавца и да на тај начин оствари пуно радно време.

По налажењу Врховног касационог суда, радни однос не може да се заснује код два послодавца ван случајева прописаних чланом 41. Закона о раду. Тужиља свој захтев заснива на наводима да је наставила да обављали рад за тужену у утуженом периоду и након што је одјављена са осигурања по основу радног односа код тужене 31.05.2013.године, с обзиром на то да је утврђено чињенично стање супротно приложеним писменим доказима (одјава са осигурања). При том, то што тужена није донела посебно решење о престанку радног односа тужиљи, није од значаја у контексту чињенице да је 31.05. 2013. године тужена обуставила исплату плате, од када тужиљи нису више уплаћивани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање (што је обавеза сваког послодавца), а од када је тужиља свакако сазнала за повреду свог права.

Имајући у виду да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено, није било услова за преиначење побијане одлуке, због чега је Врховни касациони суд применом члана 416. став 2. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

У поновљеном поступку, првостепени суд ће употпунити чињенично стање детаљнијим саслушањем тужиље и евентуално неког од претпостављених тужиље и поузано утврдити какве је то послове конкретно тужиља обаваљала и од кога је добијала радне налоге почев од јуна месеца 2013.године, имајући у виду да је претходно одјављена са осигурања и да ли је пре подношења тужбе у овој парници захтевала заштиту свог радног статуса и потом правилном применом материјалног права донети нову и закониту одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, у смислу одредбе члана 163. став 4. у вези одредбе члана 165. став 3. ЗПП.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић