U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog po ugovoru o radu od 08.08.2006. godine na poslovima ... i njegov rad je organizovan po smenama. Zaključno sa oktobrom 2014. godine, tužilac je ostvario pravo na uvećanu zaradu za smenski rad, odnosno prekovremeni rad, za koji mu tuženi nije obračunavao i isplaćivao pripadajući dodatak, već je zaposlenima pa i tužiocu, omogućio da koriste slobodne dane, koji su obračunati i isplaćeni kao redovan rad. Iz nalaza veštaka je utvrđeno da je tužilac u utuženom periodu od februara 2014. godine zaključno sa julom 2017. godine, koristio slobodne dane na ime prekovremenog rada koji je ostvario do 01.11.2014. godine, a koji su mu plaćeni u visini cene redovnog rada, odnosno ostvario je ukupno 312 sati radi ili 39 nadnica, od čega je iskoristio 216 sati ili 27 dana kao slobodne dane, tako da tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje novčanu protivvrednost, odnosno uvećani zaradu za 96 sati rada ili ukupno 12 nadnica, za koje nije koristio slobodne dane.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni tahtev, nalazeći da je tužilac ostvario 96 sati rada (12 nadnica) preko mogućeg fonda časova rada za ceo sporni period i da ove časove nije kompenzovao slobodnim danima, a drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev zbog zastarelosti potraživnja, primenom čl. 110. i 196. Zakona o radu .

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo. Tužiocu je deo prekovremenih sati rada kompenzovan kroz slobodne dane za koje mu je plaćena naknada za redovan rad, dok je za preostalih 12 nadnica za prekovremeni rad, potraživanje zastarelo, imajući u vidu da je isto dospelo zaključno sa 01.11.2014. godine, a da je tužba u ovom sporu podneta 14.12.2017. godine, po proteku roka od 3 godine za zastarelost novčanih potraživanja iz radnog odnosa, primenom člana 196. u vezi sa članom 110. stav 1. Zakona o radu.

Revizijski navod da se obaveza tuženog prenosila iz meseca u mesec i da je ista evidentirana na kraju spornog perioda zaključno sa julom 2017. godine, nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, kada se ima u vidu da obaveza isplate zarade dospeva jedanput mesečno, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, na šta upućuje odredba člana 110. Zakona o radu, a da rok zastarelosti iz člana 196. Zakona o radu počinje da teče od nastanka obaveze. Po nastanku – dospeću potraživanja, tužilac je prihvatio (koristio) slobodne dane kao vid nadoknade za prekovremeni rad i zato okolnost da su isti korišćeni u dužem vremenskom periodu po dospeću, ne utiče na tok zastarelosti potraživanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. st. 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić