У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23), као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био запослен код туженог по уговору о раду од 08.08.2006. године на пословима ... и његов рад је организован по сменама. Закључно са октобром 2014. године, тужилац је остварио право на увећану зараду за сменски рад, односно прековремени рад, за који му тужени није обрачунавао и исплаћивао припадајући додатак, већ је запосленима па и тужиоцу, омогућио да користе слободне дане, који су обрачунати и исплаћени као редован рад. Из налаза вештака је утврђено да је тужилац у утуженом периоду од фебруара 2014. године закључно са јулом 2017. године, користио слободне дане на име прековременог рада који је остварио до 01.11.2014. године, а који су му плаћени у висини цене редовног рада, односно остварио је укупно 312 сати ради или 39 надница, од чега је искористио 216 сати или 27 дана као слободне дане, тако да тужбом у овој правној ствари потражује новчану противвредност, односно увећани зараду за 96 сати рада или укупно 12 надница, за које није користио слободне дане.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени тахтев, налазећи да је тужилац остварио 96 сати рада (12 надница) преко могућег фонда часова рада за цео спорни период и да ове часове није компензовао слободним данима, а другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев због застарелости потраживња, применом чл. 110. и 196. Закона о раду .

По оцени Врховног суда, правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право. Тужиоцу је део прековремених сати рада компензован кроз слободне дане за које му је плаћена накнада за редован рад, док је за преосталих 12 надница за прековремени рад, потраживање застарело, имајући у виду да је исто доспело закључно са 01.11.2014. године, а да је тужба у овом спору поднета 14.12.2017. године, по протеку рока од 3 године за застарелост новчаних потраживања из радног односа, применом члана 196. у вези са чланом 110. став 1. Закона о раду.

Ревизијски навод да се обавеза туженог преносила из месеца у месец и да је иста евидентирана на крају спорног периода закључно са јулом 2017. године, није од утицаја на доношење другачије одлуке, када се има у виду да обавеза исплате зараде доспева једанпут месечно, а најкасније до краја текућег месеца за претходни месец, на шта упућује одредба члана 110. Закона о раду, а да рок застарелости из члана 196. Закона о раду почиње да тече од настанка обавезе. По настанку – доспећу потраживања, тужилац je прихватио (користио) слободне дане као вид надокнаде за прековремени рад и зато околност да су исти коришћени у дужем временском периоду по доспећу, не утиче на ток застарелости потраживања.

Из наведених разлога, на основу члана 414. ст. 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић