.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3740/2022
15.06.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević, Marije Terzić i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nađa Samac, advokat iz ..., protiv tuženog „Valy“ d.o.o. Valjevo, čiji je punomoćnik Dušan Pantelić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1067/22 od 27.05.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 15.06.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1067/22 od 27.05.2022. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1067/22 od 27.05.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1067/22 od 27.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 340/20 od 11.01.2022. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete, isplati iznos od 1.225.000,00 dinara, i to zbog pretrpljenog straha iznos od 300.000,00 dinara, a zbog duševnih bolova usled zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 925.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 117.375,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima, navedenim u obrazloženju nižestepenih presuda i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete, koju tužilja tvrdi da je pretpela kao posledicu rada kod tuženog, jer nije dokazala postojanje uzročno-posledične veze između posla koji je obavljala i štete koju je pretrpela. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja, pre svega nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra je utvrđeno da se tužilja leči od neorganske psihoze i poremećaja raspoloženja, što predstavlja hronični duševni poremećaj koji nije uzrokovan organskim oboljenjem i predstavlja trajnu bolest, da se navedeni psihički poremećaj javio usled kombinacije bioloških, psiholoških i socijalnih činilaca, da se socijalni činilac između ostalog odnosi na rad kod tuženog, ali da se ne može precizno utvrditi u kom procentu je rad tužilje kod tuženog doveo do bolesti, imajući u vidu kombinaciju uzroka oboljenja.
Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene presude u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilja nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Pored navedenog, revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.07.2020. godine. Podneskom od 27.12.2021. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 1.225.000,00 dinara. Na dan preinačenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 117,5793 dinara, pa vrednost predmeta spora predstavlja dinarsku protivvrednost 10.418,50 evra.
Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Vesna Subić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
